У Недељу 18. по Духовима, 16. октобра 2022. године, у Храму Рођења Пресвете Богородиве у Батајници Његово Преосвештенство Епископ источноамерички Г. Иринеј служио је Свету архијерејску Литургију.  На самом почетку Литургије Епископ је рукопроизвео у чин чтеца и ипођакона, а потом, у току Литургије, и рукоположио у чин ђакона теолога Андреја Павловића.

На питање Његовог Преосвештенства “Чему приступаш и шта тражиш од наших руку?” Андреј је одговорио да тражи рукоположење у Свети чин ђакона, након чега је изрекао своју беседу у којој је говорио о свом животном путу и узрастању у вери Христовој.

“Синовски одан и послушан Вашем Преосвештенству, приступам Светој Десници Вашег Преосвештенства и молим за рукоположење у Свети чин Ђакона.

Благодаран сам вољи Божијој и Вашем Архијерејском благослову да се рукоположење догоди под сводовима овог Светог Богородичиног храма, међу овим драгим народом уз који сам одрастао.

У овом месту провео сам своје дечачке дане, завршио основну школу и за овај град ме вежу најранија сећања црквеног живота; припомагања у олтару, певања са мајком и сестрама за певницом, прве исповести и причешћа.

Најзаслужнија личност за jављање жеље у мени ка свештено-служењу је мој отац који је својим делима, трпљењем и љубављу од мојих најранијих дана настојао да ме уведе у изазове и радости које свештенички позив носи. Учио ме је колика је то одговорност пред Богом и како свештеник треба да личи на Господа Коме служи. Својим пожртвовањем усадио је у моје срце љубав према Цркви Христовој и одатле је потекла моја намера за ступање у Свету Тајну Свештенства.

Господу сам захвалан на мојим родитељима који су подржали то моје стремљење ка животу у Цркви и дали ми потребну снагу да истрајем у труду и учењу у вери.

Благословом његовог Преосвештенства Владике Василија и Владике Митрофана уписао сам Богословију Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима где сам стекао искуство живота у заједници, учио се дисциплини, непрестаном подвигу, љубави ка ближњем, и открио значај јединства.

Добро памтим моменат одвајања, када су ме отац и сестра оставили испред Карловачке Богословије, и док сам гледао за њима како се удаљавају постао сам свестан реалности коју је отац покушао да ми приближи. Одлазак у Богословију је за мене значио напуштање породичног спокојног пристаништа и почетак животних бура и брига.

 Године у Богословији биле су велики дар од Бога и непроцењиво животно искуство.

По завршетку богословије, благословом Владике Митрофана уписао сам факултет Светог Саве у Либертивилу. Током својих студентских дана имао сам привилегију да сведочим плодоносном раду наше Цркве и животу српског народа у дијаспори. Пребивајући међу њима упознао сам њихову радост и гостољубље и осетио чежњу за отаџбином.

Вољом Божијом и ступањем Вашег Преосвештенства на трон епархије Источноамеричке постао сам  Ваш клирик и Ваш духовни син.

Очинским благословом Вашег Преосвештенства ступио сам у брак са Кристином, на којој благодарим Богу што ми је послао њу за животну сапутницу.

Знајући одговорност и озбиљност свештеничког позива, одлучио сам да затражим Ваш Архијерејски благослов за рукоположење.

Моја супруга Кристина када је чула за молбу за ступање у Свештени чин упитала ме је да ли постоји у граду чудотворна црква где би било добро да одемо да се помолимо Богу и да запалимо свећу како би Владика благословио ову жељу.

 Подсетила ме је на речи Светог Владике Николаја који је својевремено говорио: „Урадимо оно мало што Бог од нас тражи, а за остало ће се Он постарати!“

Желео бих да заблагодарим и мојим пријатељима и кумовима који су били уз мене и делили тешке тренутке и радости.

Бескрајно сам благодаран Богу што ме је даровао дивним сестрама Милицом и Јеленом и њиховом сестринском љубављу и пажњом украсио мој живот.

Захвалан сам Богу и на брату Огњену који ме даје разлога да будем поносан. 

Не могу а да не споменем и бабу Наду која ја заслужна за моје вежбање и истрајност у молитви. Умела је мудро да ме приволи да јој из псалтира након једне прочитане катизме прочитам још једну, па још једну. Поред мојих родитеља она ми је најважнији пример истинске Хришћанске вере.

Хвала вам драги родитељи на добром хришћанском васпитању, на управљању на исправном уском путу, хвала вам на подршци и непрестаној помоћи. Мајко хвала ти на бризи, сузама, на непресушним речима утехе. Оче хвала ти што си ме од малена учио шта је то чојство и јунаштво и на твом неуморном саветовању. На свему вам дугујем огромну благодарност.

Драги Владико,

Бескрајно сам Вам захвалан на овом дану, на мноштву благослова којима сте даровали мене и моју породицу. Учинили сте нам велику радост, не само мени и мојој пордици већ, верујем, и парохијанима овог Светог храма које сматрамо нашом широм породицом.

Приступајући овом светом чину молим Господа да ми подари снаге да Вашем Преосвештенству будем на понос, да служећи Цркви будем на добробит, а породици на радост. Амин.”

Преосвећеном Епископу саслуживали су архијерејски намесник протојереј Страхиња Голијан, старешина храма Рођења Пресвете Богородице протојереј-ставрофор Споменко Грујић, протојереји Јевто Павловић и Дарко Кончаревић, јереји Горан Цвијановић и Драган Гаврић и ђакони Никола Лукић и Илија Алексић.

Лепоти богослужења и овог свештеног чина допринело је појање Црквено-дечијег хора Орлић под руководством диригента Милице Ајковић. 

Богослужење је протекло у величанственој и радосној атмосфери у којој је учестовао сав верни народ, који је гласно узвикивао Достојан!