ПРИСТУПНА БЕСЕДА

ЕПИСКОПА АУСТРАЛИЈСКО-НОВОЗЕЛАНДСКОГ

Г. Г. ИРИНЕЈА

Полагање Ризе Пресвете Богородице

15. јул 2007. године

БЕОГРАД

У ИМЕ ОЦА И СИНА И СВЕТОГА ДУХА!

ВАША ВИСОКОПРЕОСВЕШТЕНСТВА,

ВАША ПРЕОСВЕШТЕНСТВА,

ВАША КРАЉЕВСКА ВИСОЧАНСТВА,

ВАШE ЕКСЕЛЕНЦИЈЕ ГОСПОДО МИНИСТРИ ,

И ВИСОКОУВАЖЕНИ ПРЕДСТАВНИЦИ ДИПЛОМАТСКОГ КОРА,

DISTINGUISHED REPRESENTATIVES OF THE DIPLOMATIC

CORPS,

ВИСОКОПРЕПОДОБНИ И ВИСОКОПРЕЧАСНИ ОЦИ,

ВИСОКОПРЕПОДОБНЕ ИГУМАНИЈЕ СА СЕСТРАМА,

ПОШТОВАНЕ ДАМЕ И ГОСПОДО,

ВЕОМА ЉУБЉЕНА БРАЋО И СЕСТРЕ У ХРИСТУ СПАСИТЕЉУ,

BELOVED BROTHERS AND SISTERS IN CHRIST OUR LORD!

Данас, стојећи у овом историјском Саборном храму посвећеном Светом архистратигу Божјем Михаилу, који је вековима окупљао вернике и собом сведочио многе епископске хиротоније, осећам присуство и видим пред собом све богољубезњејше и високодостојњејше своје предшественике. И данас се, као и на свакој Божанској литургији, време зауставило, и сами зидови овог светог дома су ишчезли и небо се одозго отворило, пројављујући нам оно преображено Царство, оно благословено Царство свих векова, Царство Оца и Сина и Светога Духа: Свесвете, Јединосуштне, Животворне и Нераздељиве Тројице, коју сам данас са страхом, трепетом и љубављу исповедио пред вама сабраним са свих страна света у сабору царског свештенства, народа Божјег, заједно сачињавајући Његову Свету Цркву, Тело Христово.

Ваше Високопреосвештенство (Митрополите Амфилохије), браћо Архијереји, христољубиво сабрање!

У овај свети дан долазе ми на ум речи блаженопочившег првојерарха Грчке православне цркве за Северну и Јужну Америку Јакова — иначе хиротонисаног у свештени чин архијереја Христове Велике цркве у Цариграду истог оног дана кад сам се ја родио — који је кад је први пут ступио на тле америчке земље рекао: стојим чврсто са дрхтавим коленима! На исти начин и ја стојим чврсто на овом месту где је поворка архијереја пре мене примила свету тајну архијерејског посвећења, а окружен молитвеном подршком и присуством вас, браће архипастира, пастира, монаха и монахиња, доброжелатеља и верујућег народа наше Свете Цркве. Но, иако је та стаза већ чврсто уходана, дрхте ми колена душе моје знајући, Ваше Високопреосвештенство, да сам ову хиротонију примио од Ваших руку, и да је Његова Светост одувек ми био узор свега, мени је непоколебљиви извор радости и крепост моја. Свесно или несвесно, он је највише утицао на мене и моју животну одлуку – посвећеност Господу у монашком постригу, те је ме, духовно и молитвено држећи за несигурну руку, довео до сигурног камена темељца на коме је изграђен овај чин!

Моја душа трепери као и кугла земаљска на онај дан миропомазања васцеле васељене, догађај свете Педесетниице, када је Дух Свети сишао на свете Апостоле у виду пламених језика и они били обучени у силу са висине. Но, нађох утеху у молитви рукоположења да ће Господ све немоћи моје исцелити и недостатке моје допунити божанском благодаћу којом сам произведен за Епископа богоспасаване Епархије аустралијско-новозеландске. У својој апостолској служби послан сам у свет од Васкрслог Господа, уз подарену ми власт да и ја, као и сви послани, учиним све народе Његовим ученицима крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа (Матеј 28, 19).

Срце моје налази данас своју снагу будући да је укрепљено Вашим очинским молитвама и свеукупним молитвама наше Свете Цркве сабране у овом светом храму да се одозове Господу вековним речима пророкâ: „ево мене слуге Твога, нека ми буде по речи Твојој!“

Тога ради, на почетку свог архијерејског служења Ономе који се родио од Приснодјеве Марије и који је победио смрт и увео нас у Први Дан нове твари, изражавам своју неизмерну благодарност Васкрслом Господу што, ево, на овај празник Полагања Ризе Његове Пресвете Мајке, и ја примих на себе, нову ризу спасења у којој се зарадовала душа моја о Господу Спаситељу мом, јер ме одену у одећу весеља, и као женику стави ми венац и као невесту украси ме! Тако и мене Господ украси ризом коју је руком везла моја мајка мени, а преко мене и поверној ми пастви на спасење, знајући да сам као архијереј појединац ја готово немоћан.

Отуда, подари ми, Мајко Божја, Мајко нашег свеукупног спасења – ти која си нас обасјала својом светом ризом широм од небеса – снагу да могу предводити благочестиво стадо Твога Сина и Бога нашега у далекој, но све ближој по срцу, Аустралији и на Новом Зеланду на нашем заједничком путовању у Царство небеско!

Његова Светост увек нам је говорио и учио да није до нас у које ћемо се време родити, нити у коме народу ћемо се родити, но како ћемо се понашати, то је до нас. Пошто је сваки народ благословен од Господа, истински се радујем, поносим се, и Богу сам благодаран за овај свети и добри народ Божји, за овај наш род српски, у коме сам се родио и у коме сам васпитан и у чијој сам светој вери православној крштен. И то као дете српске Дијаспоре, стојим данас пред вама, новим нараштајима српске отаџбине, као свој међу својима, уједињени у чистом исповедању православног хришћанства израженом у помесној Цркви, Српској православној. Преко нашег светитеља и просветитеља, архипастира и миротворца, Светог оца Саве, заједно сачињавамо и обогаћујемо једни друге као живи и непрестани израз оваплоћења православног хришћанства у јединственој Српској цркви, а у савршеној заједници једне, свете, саборне и апостолске Цркве.

Зато и ми, у нашим свесрдним покушајима да одредимо себи место под овим Новим сунцем, поред наше славне прошлости, морамо сагледати пред собом светлу будућност Новог Дана у Христу, ослобађајућим начелима Онога које је рекао за себе: види, чиним све ново! (Откр. 21,5). То је наше заједничко и актуелно живо православно хришћанско наслеђе, а никако запечаћени и изоловани безживотни завет. Ово је наш српски и православни етос, наша стваралачка моћ општења са светом и јединствени допринос савременом свету, а нарочито на Петом Континенту који није ни Исток ни Запад, а који мора, по речима Светог Владике Николаја – чији сам благослов примио још у утроби мајке своје, и чије свето присуство осећам стално уза се – давно описујући Америку: „објединити у себи узвишена осећања, интелект и снагу воље.“

И на крају, дошавши са Запада на Исток, и у своме ходу ка Југу, дозволите ми да изразим своју захвалност – искрено се плашећи да ћу ненамерно изоставити некога – онима који су ми при сваком мом кораку подарили своју подршку, односно Христову неограничену љубав, која ме је хранила и довела до пуноће овог дана.

Мојим честитим и већ покојним родитељима: оцу Ђури из чије племићке породице преко двеста година свештеници и учитељи служе српском роду, од кога сам и ја примио богослужбено наследство, и мајци Милици која је највише утицала на развој моје уметничкe душе и бића; брату Ђорђу са породицом и покојној сестри Драгици и њеној деци Николи и Анђелки чији сам старатељ; кумовима и широј породици; учитељима, а нарочито оним из детињства у црквеним и српским школама у Кливеланду, покојном протојереју-ставорофору Бранку Кусоњићу који ме је крстио и од кога сам најпре осетио лепоту богослужења и љубав према њему, као и протојереју-ставрофору Ђури Мајерлу који ме је послао у богословију св. Тихона – где је живео, предавао и упокојио се као декан Свети наш Владика српски и свеправославни Николај; затим протојереју-ставрофору Владимиру Берзонскију који ме је послао на Теолошку академију Светога Владимира.

Исто тако, онима који су утицали на формирање мојег литургијског бића и на моју евхаристијско-еклисиолошку свест, како каже Свети Иринеј Лионски — по коме сам добио своје монашко име: наше учење је конформирано евхаристији и евхаристија формира наше учење (Против јереси IV 18,5).

Захвалан сам мом исповеднику и духовнику, незаборавном и приснопамјатном протојереју-ставрофору Александру Шмеману, „оцу литургијског богословља“, од кога сам научио да волим и поштујем лепоту овог створеног света, који се преображава литургијом и када се, према учењу Светог Атанасија Великог, људско биће преображава Богом у бога. Благодарим, затим, протојереју-ставрофору Јовану Мајендорфу, који ми је оживео црквену историју и Свете оце; професору Веселину Кесићу, преко кога сам заволео Свето писмо и српску црквену историју; уједно са свима изванредним професорима који су ми служили и служе као пример у животу.

Свесрдно благодарим митрополиту Амфилохију и епископу Атанасију, који су, долазећи у Америку још као теолози и јеромонаси, утицали на мој свеукупни развој као и духовном сину Твродша, епископу Григорију и свим нашим архијерејима преко којих сам запазио зору сјајне будућности Српске Православне Цркве.

Даље, моја искрена захвалност иде Митрополиту Христофору који ме је рукоположио у ђакона и презвитера, и од ког сам примио монашки постриг; овде присутном митрополиту Хонг Конга Никити који ме је исповедио и привео на рукоположење; епископу Јустину који ме је рукопроизвео у чину архимандрита; паросима и парохијанима у Кливеланду, Чикагу, Њујорку и Вашингтону; монахињима и вернима при манастиру Ваведење у Београду, нарочито приснопамјатној игуманији Агнији; својој духовној породици, вернима манастира Светог Архангела Гаврила у Земуну и моме драгом саслужитељу у Христу, брату оцу Радовану Биговићу.

Своју захвалност упућујем, како професорима и колегама, тако и студентима Универзитета Лојоле у Чикагу и на Богословском факултету Београдског универзитета; сарадницима у вашингтонској канцеларији Српске Православне Цркве за спољне однносе, у Међународној православној добротворној организацији и у канцеларији Светог Архијерејског Синода, на челу са главним секретаром о. Савом Јовићем, у канцеларији Косовско-метохијског одбора, као и свима сарадницима при нашој светој Патријаршији.

Посебну захвалност исказујем са овог светог места свим архијерејима који су данас положили руке своје на мене подаривши ми апостолско пријемство: на првом месту Вама, Високопреосвећени, и поред већ поменутих, и моме драгом брату са киме сам делио животно искуство Дијаспоре, епископу Аљаске Николају.

И свима вама овде окупљенима, као и мојој верној пастви у Аустралији и на Новом Зеланду, од срца вам свима захваљујем и просим ваше свете молитве. Праштајте за све недостатке и нека сте благословени од овог дана до Царства Небеског!

А Богу у Тројици коме се клањамо, нека је слава и хвала за све у векове векова.

АМИН! АМИН! АМИН!

Новохиротонисаном Епископу Иринеју честитке су упутили отац Виталије Тарасјев, у име Патријарха московског и све Русије Г. Алексија II; Архиепископ Димитрије, поглавар Грчке Православне Цркве у Америци; Епископ ахејски Г. Атанасије, шеф Мисије Грчке Православне Цркве у Бриселу; Митрополит средњезападноамерички Г. Христофор, као и многобројни митрополити и епископи Српске Православне и осталих сестринских Цркава, али и многи свештеници из Америке и Аустралије; римокатолички Надбискуп београдски Г. Станислав Хочевар; Њ.К.В. престолонаследник Александар, који је био на службеном путу у иностранству; сенатор Џорџ Војиновић, г. Андреас Атенопулос, председник Међународног удружења Јелина. Честитку поводом хиротоније Владике Иринеја упутио је и Свесвјетејши Патријарх константинопољски Г. Вартоломеј, у којој се, између осталог, каже: “Сваки избор новог православног Епископа повод је радости и добрих нада за Мајку Свету велику Цркву Христову. Хиоротонија новог Епископа означава стално и делатно присуство освећујуће благодати Пресветог Духа у телу Цркве.”

Епископ Иринеј је постао четврти архијереј, рођен у дијаспори, који је изабран за Епископа Српске Православне Цркве. Овим чином, Српска Црква је потврдила да је Mати свих Својих чада, било где у свету да се налазе.