The Serbian Orthodox Church

to her spiritual children at Pascha, 2025

PORFIRIJE

By the Grace of God

Orthodox Archbishop of Pec, Metropolitan of Belgrade-Karlovci, and Serbian Patriarch, with all the Hierarchs of the Serbian Orthodox Church to all the clergy, monastics, and all the sons and daughters of our Holy Church: grace, mercy, and peace from God the Father, and our Lord Jesus Christ, and the Holy Spirit, with the joyous Paschal greeting:

Christ is Risen!

The Event of Christ’s Resurrection, dear spiritual children, is the central event in the entire history of the human race and the divine economy of our salvation. It is the foundation, the cornerstone, and the ultimate goal of both our faith in God and our salvation. For, “if the dead are not raised… then our preaching is in vain and your faith is in vain,” says the Holy Apostle Paul (cf. 1 Cor. 15:13–14). We all know that the Lord’s disciples scattered and abandoned Christ when He was crucified and died. They had, in fact, expected a Savior who would be immortal and who would free them from death as well. The words of the apostles: “But we had hoped that He was the one to redeem Israel” (Luke 24:21), clearly confirm this. However, Christ died and after three days rose again. After the Resurrection, when He appeared alive to the apostles and those who were with them, they all gathered again around Him and bore witness that He truly died and rose again and is indeed the Savior of the world. They confirmed this testimony by giving their lives for Christ.

The Resurrection of Christ affirms the fact that death is the greatest problem of humankind and all creation. “The last enemy to be destroyed is death,” says the Holy Apostle Paul (1 Cor. 15:26). Every person, whether aware of it or not, as well as all creation, carries within them death and the fear of death, but also the desire to overcome death and live eternally. This manifests itself in many ways: through food and drink, natural reproduction, the accumulation of wealth, the founding of nations, the development of science and technology in order to explore nature and find within it a cure for death — even through the denial of the other beside oneself, including war and killing others, fighting for more territory and independence from others. Yet none of this can save humanity and creation from death. In fact, these things only multiply death. And if death has the final say in history, then everything is meaningless. However, Christ has risen and opened the way to resurrection for all creation. How, then, can each person and all of nature overcome death?

Creation can overcome death and live eternally only in communion with God in Christ, through the Holy Spirit. All creation, including man, having been created out of nothing, is by nature mortal and cannot surpass death or exist apart from communion with God. That is why, at the end of creation, God made man in His own image, so that through man, all creation might attain communion with God and live eternally. This was first shown to us by Christ Himself through His life. The Son of God became incarnate and became a perfect man, like us, yet without sin. Throughout His life, Christ demonstrated His connection and devotion to God the Father, not only as His eternal Son but also as a man. He did not renounce God the Father for the riches of this world (cf. Matt. 4:8–10). Not even in the face of suffering and crucifixion did Christ renounce God the Father or His love for Him, all out of love for us and for His creation. Christ’s death, of course, was voluntary. He willingly became man and took our mortal nature into His divine Person in order to free us from death, thus fulfilling the will of God the Father. When God created the world and ultimately man as a free being, He desired that eternal life be the result of communion between Himself and man, not only by God’s will but also by the will and freedom of man and creation. Otherwise, if God had forced eternal life upon us and creation, our existence would have been imposed, and thus it would not be joy, but torment.

God the Father showed immeasurable love for His Son Christ, even as a man, and through Him for all creation, by raising Him from the dead through the Holy Spirit (Acts 2:24) and making Him the Firstborn from the dead. This means that God the Father will also, in Christ, raise us all and all of nature at the end of history, freeing us from death. How can a person attain communion with the Risen Christ and thereby overcome death?

Based on the testimonies of the Evangelists, for forty days after His Resurrection, the Risen Christ met with His disciples and followers (Acts 1:3) in the Liturgy, as the One who serves (cf. Luke 24:30–31). The Risen Christ is revealed in the Liturgy. After His Ascension into heaven, our Risen Lord Jesus Christ remains present in the Liturgy to this very day. However, after the Ascension, He is present here through the Holy Spirit, but now in “another form,” i.e., in the person of the one who serves the Holy Liturgy — the bishop (or the priest), who is the icon of Christ. St. Ignatius the God-bearer confirms this when he says: “Where the bishop is, there let the people be; just as where Christ is, there is the Catholic Church” (To the Smyrnaeans, 8). More precisely, the Risen Christ is present in history as the liturgical community. Therefore, any person who desires to overcome death and live eternally can do so by becoming a member of the Holy Liturgy through Baptism in the Holy Spirit. In the Liturgy, a person attains personal communion with Christ, and with the bishop and all others who are members of the Liturgy. That is why, in every Liturgy, dear spiritual children, and especially on this day, we celebrate the event of Christ’s Resurrection from the dead and His presence among us, and we anticipate the general resurrection and the ultimate victory over death. When Christ comes again in power and glory, He will gather all nations around Himself (Mark 13:26–27) in one place, and then will be the final judgment of the world and the fulfillment of the Kingdom of God, of which the Holy Liturgy is both the icon and foretaste here and now in history.

Since the Holy Liturgy is the icon of the future Kingdom of God and the eternal, true existence of man and nature, the first Christians organized their everyday lives based on their liturgical experience. God the Father was their Father, while they were all brothers and sisters to one another. Everything they had was shared in common. They frequently gathered for the Holy Liturgy, offering bread and wine to God and giving thanks for life and existence, eagerly awaiting Christ’s second coming in power and glory and the general resurrection. Many throughout history, after the apostles and the first followers of Christ, followed this Orthodox liturgical experience of future communion with God the Father in Christ, and with all people and all creation through the Holy Spirit, forming a civilization based on liturgical foundations — a Christian civilization of which we, as a people, have become and remain a part. We too, dear spiritual children, must strive toward and live by this liturgical way of life.

However, modern man has based his life on himself, without Christ and without others. Our modern civilization has defined man as a thinking individual who approaches life through logic, determining even existence itself based on reason, and therefore anything that does not fit into human logic either does not exist for modern man or is, at best, suspicious and useless. Thus, the modern man has become an atheist, because God and His existence cannot be grasped through human logic. Viewing himself as an individual, the modern person feels no need for others or for community to exist, but defines himself through self-awareness — through the idea “I think, therefore I am.” And when modern man does seek communion with another, it is not through personal and physical contact, as shown in the Liturgy, but through the internet and social media. He sees in the other — and thus in God as the ultimate Other — an enemy who limits his freedom and threatens his being. As a result, modern man has begun creating ethnically homogeneous states and separating from others, considering them undesirable and enemies. This understanding of existence has led to unprecedented catastrophes, including two world wars with immense suffering. It continues even today, as we are all witnesses. One example is the suffering of our people in Kosovo and Metohija at the hands of the local Albanian authorities, who are expelling Serbs from their ancestral homes and daily harassing those who remain, seeking to create their own state on Serbian territory, consecrated by martyrs and ascetics, and filled with many Serbian Orthodox churches and monasteries. It would be far better, however, for all who live in this area — and for all people everywhere — to live in peace with one another, respecting and helping each other in daily life. For the earthly kingdom is fleeting.

As the Church, the people of God, dear brothers and sisters, we must oppose this individualistic way of life by living according to the example of the apostles, ascetics, martyrs — in other words, according to the liturgical mode of existence of the Church. This, of course, does not mean a call to return to the past or to copy it. The Eucharist, as the icon of the future Kingdom of God, is an inexhaustible source and inspiration for ever-new creativity in all aspects of life — from our daily living, to family, to society, to science and the arts. In the community of freedom with Christ and others, as revealed through the Liturgy, man forefeels his true existence. Only in a community of freedom and love with others and with God does man become an absolute and unrepeatable person. In that community of love with others, all of nature and everything around us becomes dear and precious to us. The Liturgy also shows us that nature — offered in the form of bread and wine — is given by God for us to live from, but also to care for and offer back to God, because He created it too for eternal existence. If nature ceases to exist — and we have brought it to the brink of destruction by exploiting it for our individual pleasures — we too will cease to exist, for we are a part of nature.

With great sorrow, experiencing the tragedy of war and suffering around the world, and deeply aware of the tensions and misunderstandings affecting our own land and regions, the Church can offer no other message than this: the liturgical way of life is the only true answer to these problems. This applies to all, including us who belong to the Church, for no one is without sin. This way of life, most importantly, will bring us victory over death and eternal life, but also a better and more just society. However, this way of life also demands a willingness to sacrifice, because the world still lies in evil, which will remain active until Christ returns again to abolish evil and death and establish the Kingdom of God. Until Christ’s second and glorious coming, we humans will never, by our own strength, create a perfect society — a paradise on earth. That is why we strongly call on all participants in social life to, for the sake of the good and progress of the people, build peace, mutual respect, and dialogue.

As we translate the Church’s liturgical experience into everyday life, we must not forget the Holy Liturgy itself as an event and as participation. To live as a Christian ascetic without participation in the Holy Liturgy is not enough to overcome death and attain eternal life. In the Liturgy, we meet the Risen Christ Himself (Luke 24:30–31) and are united with Him and with all those who are united with Him, as well as with all created nature, through Holy Communion. In this, we foretaste the future Kingdom of God, the general resurrection, and the victory over death. At the same time, by serving the Liturgy and living the liturgical ethos, we, dear brothers and sisters, will best proclaim to the world our faith in the Risen Christ and the general resurrection as the triumph of life over death. This will be our proclamation of the Resurrection and eternal life, which Christ entrusted to us — not only through words but through our way of life — until He comes again in power and glory and establishes the Kingdom of God.

Therefore, as we serve the Holy Liturgy today with special joy, together with all our people — especially with our brothers and sisters in Kosovo and Metohija — let us give thanks to the One God in Trinity: the Father, the Son, and the Holy Spirit, for all that He has done and will do for us and for our eternal life, and let us greet one another, and all people of goodwill, with the joyful greeting:

Christ is Risen! Indeed, He is risen!

Given at the Serbian Patriarchate in Belgrade at Pascha 2025.

Your intercessors before the Resurrected Christ: 

Archbishop of Pec, Metropolitan of Belgrade-Karlovci, and Serbian Patriarch PORFIRIJE
Archbishop of Sarajevo and Metropolitan of Dabro-Bosna CHRYSOSTOM
Archbishop of Cetinje and Metropolitan of Montenegro and the Coastlands JOANIKIJE
Archbishop of Sirmija and Metropolitan of Srem VASILIJE
Archbishop and Metropolitan of Banja Luka JEFREM
Archbishop and Metropolitan of Budim LUKIJAN
Archbishop of Vrsac and Metropolitan of Banat NIKANOR
Archbishop of New Gracanica and Chicago and Metropolitan of Midwestern America LONGIN
Archbishop of Toronto and Metropolitan of Canada MITROPHAN
Archbishop of Novi Sad and Metropolitan of Backa IRINEJ
Archbishop of Stockholm and Metropolitan of Scandinavia DOSITEJ
Archbishop and Metropolitan of Zicha JUSTIN
Archbishop and Metropolitan of Vranje PAHOMIJE
Archbishop of Kragujevac and Metropolitan of Sumadija JOVAN
Archbishop of Pozarevac and Metropolitan of Branicevo IGNATIJE
Archbishop and Metropolitan of Zvornik-Tuzla FOTIJE
Archbishop and Metropolitan of Mileseva ATANASIJE
Archbishop of Düsseldorf-Berlin and Metropolitan of Germany GRIGORIJE
Archbishop and Metropolitan of Ras and Prizren TEODOSIJE
Archbishop and Metropolitan of Krusevac DAVID
Archbishop of Romul-Zajecar and Metropolitan of Timok ILARION
Archbishop and Metropolitan of Nis ARSENIJE
Archbishop of Sydney-Wellington and Metropolitan of Australia-New Zealand SILUAN
Archbishop Zadar-Sibenik and Metropolitan of Dalmatia NIKODIM
Archbishop of Mostar-Trebinje and Metropolitan of Zahum-Herzegovina and Ston-Coastland DIMITRIJE
Archbishop of Los Angeles and Western America MAXIM
Archbishop of Gornji Karlovac GERASIM
Bishop of Washington-New York and Eastern America IRINEJ
Bishop of Pakrac and Slavonia JOVAN
Bishop of Switzerland ANDREJ
Bishop of Bihac-Petrovac SERGIJE
Bishop of Buenos Aires and South-Central America KIRILO
Bishop of Osek-Polje and Baranja HERUVIM 

Bishop of Valjevo ISIHIJE

Bishop of Budimlje and Niksic METODIJE

Bishop of Sabac JEROTEJ
Bishop or Paris and Western Europe JUSTIN
Bishop of London and Great Britain-Ireland NEKTARIJE

Retired Bishop of Zvornik-Tuzla VASILIJE
Retired Bishop of Canada GEORGIJE
Retired Bishop of Central Europe KONSTANTIN
Retired Bishop of Slavonija SAVA
Retired Bishop of Mileseva FILARET
Retired Bishop of Nis JOVAN

Vicar Bishop of Remezijan STEFAN

Vicar Bishop of Mohac DAMASKIN

Vicar Bishop of Marca SAVA

Vicar Bishop of Hum JOVAN

Vicar Bishop of Hvostan ALEKSEJ

Vicar Bishop of Novo Brdo ILARION

Vicar Bishop of Lipljane DOSITEJ

Vicar Bishop of Toplica PETAR

Vicar Bishop of Jenopolje NIKON

Vicar Bishop of Moravica TIHON

Vicar Bishop of Dioklia PAJSIJE

Vicar Bishop of Kostajnica SERAFIM

Српска Православна Црква
о ВАСКРСУ 2025. године

ПОРФИРИЈЕ

православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни васкршњи поздрав:

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

Догађај Васкрсења Христовог, драга наша духовна децо, централни је догађај у целокупној историји људског рода и икономији нашег спасења. Он је основ, темељ и циљ, како наше вере у Бога, тако и нашега спасења. Јер ако мртви не васкрсавају… узалудна је проповед наша и узалудна је вера ваша, каже свети апостол Павле (уп. 1Кор 15, 13-14). Сви знамо да су се Господњи ученици разбежали и напустили Христа кад је Он био разапет на крсту и умро. Они су, наиме, очекивали Спаситеља који је бесмртан и који ће и њих ослободити смрти. Речи апостола: А ми смо се надали да је Он Спаситељ Израиља (Лк 24, 21), јасно ово потврђују. Међутим, Христос је умро и после три дана је васкрсао. По Васкрсењу Христовом, када се показао жив апостолима и онима који су били с њима, сви су се поново сабрали око Њега и посведочили да је Он умро и васкрсао и да је заиста Спаситељ света. То своје сведочанство су потврдили, дајући своје животе за Христа. 

Васкрсење Христово потврђује чињеницу да је највећи проблем човека и целокупне творевине смрт. Смрт је последњи, највећи непријатељ творевине, каже Свети апостол Павле (1Кор 15, 26). Сваки човек, свестан тога или не, као и сва творевина, носе у себи смрт и страх од смрти, али и тежњу да смрт превазиђу и живе вечно. То се испољава на разне начине: кроз јело и пиће, природну репродукцију, стицање богатства, оснивање државе, развој науке и технике којом истражујемо природу, како бисмо у њој нашли лек против смрти, па све до негације другог поред себе, чак и кроз ратове и убијање других, борећи се за већу територију и независност од других. Па ипак, ништа од овога не може спасити човека и творевину од смрти. Штавише, овим се смрт само умножава. А ако смрт има последњу реч у историји, онда је све бесмислено. Међутим, Христос је васкрсао и сваком створењу је отворио пут у васкрсење. На који начин сваки човек и сва природа могу да превазиђу смрт? 

Творевина може да превазиђе смрт и живи вечно једино у заједници с Богом у Христу посредством Светог Духа. Сва творевина, укључујући и човека, будући да је створена ни из чега, смртна је по природи и не може превазићи смрт и постојати сама, мимо заједнице с Богом. Зато је Бог на крају стварања створио човека као своју икону, како би преко њега сва творевина остварила заједницу с Богом и живела вечно. Ово нам је најпре показао сâм Христос својим животом. Син Божји се оваплотио и постао савршени човек, као и ми, осим греха. Христос је читавим својим животом показивао да је везан за Бога Оца и да Му је одан, не само као Његов вечни Син, него и као човек. Није хтео да се одрекне Бога Оца за сва блага овога света (уп. Мт 4, 8-10). Чак ни по цену страдања и крсне смрти, Христос није хтео да се одрекне Бога Оца и љубави према Њему, а све ради љубави према нама и својој творевини. Наравно, Христова смрт је добровољна. Он је добровољно постао човек, узео нашу смртну природу у Своју божанску Личност да би нас ослободио од смрти, испуњавајући тако вољу Бога Оца. Бог је, наиме, стварајући свет и на крају човека као слободно биће, желео да вечни живот творевине буде плод заједнице Њега и човека, не само вољом Божјом, него и вољом и слободом човека, односно творевине. У противном, да је Бог на силу учинио вечно живим нас и творевину, наше постојање било би наметнуто, а тиме оно не би било радост већ мучење. 

Бог Отац је показао неизмерну љубав према Своме Сину Христу и као човеку, а у Њему и према целој творевини, тиме што Га је Духом Светим подигао из мртвих (Дап 2, 24) и учинио Га Прворођеним из мртвих. То значи да ће Бог Отац у Христу и све нас и сву природу на крају историје васкрснути и ослободити смрти. На који начин може човек да оствари заједницу са Васкрслим Христом и тако превазиђе смрт?

На основу сведочанстава јеванђелиста, четрдесет дана по Свом Васкрсењу Васкрсли Христос се сусретао са својим ученицима и следбеницима (Дап 1, 3) у Литургији и то као Онај који служи (в. Лк 24, 30-31). Васкрсли Христос се открива у Литургији. После свог Вазнесења на небо, Васкрсли Господ наш Исус Христос је и даље, све до дана данашњег, увек присутан на Литургији. Међутим, по Вазнесењу на небо Он је Духом Светим и даље присутан овде, али сада у „другом обличју“, тј. у личности онога који служи Свету Литургију, тј. епископа (односно свештеника), који је икона Христа. Свети Игнатије Богоносац ово потврђује кад каже: Тамо где је епископ, тамо нека буде и народ, јер тамо где је Христос, тамо је и Васељенска Црква (Смирњанима 8). Тачније, Васкрсли Христос је присутан у историји као литургијска заједница. Отуда сваки човек који жели да превазиђе смрт и живи вечно, то може да оствари, постајући члан Свете Литургије кроз Крштење посредством Светог Духа. У Литургији човек остварује личну заједницу са Христом, остварујући личну заједницу са епископом и са свима онима који су чланови Литургије. Зато на свакој Литургији, драга наша духовна децо, а посебно у овај дан, славимо догађај Васкрсења Христовог из мртвих и Његово присуство међу нама и предокушамо опште васкрсење и коначну победу над смрћу. Када Христос поново дође у сили и слави, Он ће сабрати све народе око себе (Мк 13, 26-27) на једном месту и тада ће бити и коначни суд свету и остварење Царства Божјег, чега је Света Литургија икона и пројава сад и овде у историји.

Будући да је Света Литургија икона будућег Царства Божјег и вечног и истинског постојања човека и природе, први хришћани су свој свакодневни живот уређивали на основу литургијског искуства. Отац им је био Бог Отац, док су сви били браћа и сестре међу собом. Све што су имали, било им је заједничко. Често су се окупљали на Светој Литургији, приносећи Богу хлеб и вино, и тако Му захваљивали за живот и постојање, ишчекујући што скорији други долазак Христов у сили и слави и опште васкрсење. Православно литургијско искуство будуће заједнице с Богом Оцем у Христу, као и са свим осталим људима и целокупном природом посредством Светог Духа, следовали су многи у историји и после апостолâ и првих Христових следбеника, правећи цивилизацију на литургијским основама, тј. хришћанску цивилизацију, чији смо и ми као народ постали и остали део. Том литургијском начину живота, драга духовна децо, и ми данас треба да стремимо и да њиме живимо. 

Међутим, човек наше савремене цивилизације свој живот је утемељио на себи самом, без Христа и без другог човека. Наша савремена цивилизација дефинисала је човека као мислећу индивидуу која приступа животу логички, одређујући на основу ње и сâмо постојање и зато ништа од онога што се не уклапа у људску логику не постоји за савременог човека или је, у најбољем случају, сумњиво и бескорисно. Отуда је савремени човек постао и атеиста, јер се Бог и његово постојање не могу схватити људском логиком. Човек савремене цивилизације, схватајући себе као индивидуу, не потребује другог човека и заједницу с њим да би постојао, већ својим умом и умним силама одређује себе као постојећу личност на основу самосвести, тј. мисли о себи. Изрека философа: Мислим, дакле постојим, ово и потврђује. И онда кад савремени човек остварује заједницу са другим човеком, то не чини кроз лични и физички контакт, како нам то показује Литургија, већ преко интернета и друштвених мрежа. Савремени човек у другом човеку, а самим тим и у Богу као другом, види свога непријатеља који му ограничава слободу и угрожава његово биће. Отуда је човек савремене цивилизације почео да ствара и једнонационалне државе и да се дели од других, сматрајући друге непожељним и непријатељима. Овакво схватање постојања је резултовало невиђеним катастрофама и изазвало два светска рата са огромним страдањима. То се наставља и у данашње време, чега смо сви ми сведоци. Пример за то је страдање нашег народа на Косову и Метохији од локалне албанске власти, која протерује Србе са њихових вековних огњишта, а оне који остају свакодневно малтретира, желећи да створи своју државу на српској територији освештаној мученицима и подвижницима, као и мноштвом српских православних цркава и манастира. Боље би било, међутим, за све који живе на овом простору, али и за све људе широм света, да живе у миру једни са другима, поштујући једни друге и помажући једни другима у свакодневном животу. Јер земаљско је за малена царство.

Ми као црквени Божји народ, драга браћо и сестре, треба да се супротставимо овом индивидуалистичком начину живота, живећи по примеру апостолâ, подвижникâ, мученикâ, тј. по примеру литургијског начина постојања Цркве. Ово, наравно, не значи позив на враћање у прошлост и њено копирање. Евхаристија као икона будућег Царства Божјег је неисцрпни извор и инспирација за увек нова стваралаштва на свим животним пољима, почевши од свакодневног нашег живота, породице, друштва па до науке и уметности. У заједници слободе са Христом и другим човеком, како то показује Литургија, човек предокуша своје истинско постојање. Једино у заједници слободе, љубави са другим човеком и Богом, човек постаје апсолутна и непоновљива личност. У тој заједници љубави с другим и читава природа и све што је око нас нам је драго и драгоцено. Литургија нам, такође, показује да нам је природа, коју приносимо у виду хлеба и вина, дата од Бога да од ње живимо, али и да је чувамо и приносимо Богу, јер је и њу Бог створио да постоји вечно. Ако природа престане да постоји, а ми смо је данас довели до руба пропасти, израбљујући је ради нашег индивидуалног уживања, престаћемо и ми да постојимо јер смо део природе. 

Са великим болом, доживљавајући трагику ратних страдања, широм света, а дубоко свесни опасности од размирица и дубоких неспоразума које су захватиле и нашу земљу и крајеве,  као Црква не можемо да упутимо другачију поруку од ове: литургијски начин живота, једини је суштински одговор на ове проблеме. Ово важи за све па и за нас црквене људе, јер нико није без греха. Овај и овакав начин живота, што је најважније, донеће нам победу над смрћу и живот вечни, али и боље и праведније друштво. Овакав начин живота, међутим, захтева и спремност на жртву, јер свет још увек лежи у злу које ће бити присутно и активно све док Христос поново не дође, укине зло и смрт и успостави Царство Божје. Ми људи, пре другог и славног Христовог доласка, сами својим силама, нећемо никад створити савршено друштво, тј. Рај на земљи. Зато снажно позивамо све актере друштвеног живота да, ради добра и напретка народа, граде мир, међусобно поштовање и дијалог. 

Претачући црквено, односно литургијско искуство у свакодневни живот, не треба да заборавимо Свету Литургију као догађај и учешће у њој. Живети подвижнички и хришћански без учешћа у Светој Литургији није довољно да бисмо превазишли смрт и живели вечно. У Литургији се сусрећемо са сâмим Васкрслим Христом (Лк 24, 30-31) и сједињујемо се са Њим и са свим људима који су се с Њим сјединили, као и са свом створеном природом, кроз Свето Причешће. Тиме предокушамо будуће Царство Божје, опште васкрсење и победу над смрћу. Истовремено, служећи Литургију и живећи литургијским етосом ми ћемо, драга браћо и сестре, на најбољи начин преносити свету у коме живимо веру у Васкрслог Христа и у опште васкрсење као победу живота над смрћу. То ће бити наша проповед о Васкрсењу и вечном животу, које нам је Христос завештао, не само кроз речи, већ и кроз наш начин живота, док поново не дође у сили и слави и успостави Царство Божје. 

Зато, служећи данас Свету Литургију са посебном радошћу, са вaсцелим нашим народом, посебно са нашом браћом и сестрама на Косову и Метохији, благодаримо Једноме Богу у Тројици, Оцу и Сину и Светоме Духу, за све оно што је учинио и што ће учинити за нас и наш вечни живот, и поздравимо се међу собом, и поздравимо све људе добре воље, радосним поздравом: 

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!

Дано у Патријаршији српској у Београду, о Васкрсу 2025. године.

Ваши молитвеници пред Васкрслим Господом:

Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ПОРФИРИЈЕ
Архиепископ сарајевски и Митрополит дабробосански ХРИЗОСТОМ
Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски ЈОАНИКИЈЕ
Архиепископ сирмијски и Митрополит сремски ВАСИЛИЈЕ
Архиепископ и Митрополит бањалучки ЈЕФРЕМ
Архиепископ и Митрополит будимски ЛУКИЈАН
Архиепископ вршачки и Митрополит банатски НИКАНОР
Архиепископ новограчаничко-чикашки и Митрополит средњезападноамерички ЛОНГИН
Архиепископ торонтски и Митрополит канадски МИТРОФАН
Архиепископ новосадски и Митрополит бачки ИРИНЕЈ
Архиепископ стокхолмски и Митрополит скандинавски ДОСИТЕЈ
Архиепископ и Митрополит жички ЈУСТИН
Архиепископ и Митрополит врањски ПАХОМИЈЕ
Архиепископ крагујевачки и Митрополит шумадијски ЈОВАН
Архиепископ пожаревачки и Митрополит браничевски ИГЊАТИЈЕ
Архиепископ и Митрополит зворничко-тузлански ФОТИЈЕ
Архиепископ и Митрополит милешевски АТАНАСИЈЕ
Архиепископ диселдорфско-берлински и Митрополит немачки ГРИГОРИЈЕ
Архиепископ и Митрополит рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ
Архиепископ и Митрополит крушевачки ДАВИД
Архиепископ ромулијанско-зајечарски и Митрополит тимочки  ИЛАРИОН
Архиепископ и Митрополит нишки АРСЕНИЈЕ
Архиепископ сиднејско-велингтонски и Митрополит аустралијско-новозеландски СИЛУАН
Архиепископ задарско-шибенички и Митрополит далматински НИКОДИМ
Архиепископмостарско-требињски и Митрополит захумско-херцеговачки и стонско-приморски ДИМИТРИЈЕ
Архиепископ лосанђелески и западноамерички МАКСИМ
Архиепископ горњокарловачки ГЕРАСИМ
Епископ вашингтонско-њујоршки и источноамерички ИРИНЕЈ
Епископ пакрачки и славонски ЈОВАН
Епископ швајцарски АНДРЕЈ
Епископ бихаћко-петровачки СЕРГИЈЕ
Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички КИРИЛО
Епископ осечко-пољски и барањски ХЕРУВИМ
Епископ ваљевски ИСИХИЈЕ
Епископ будимљанско-никшићки МЕТОДИЈЕ
Епископ шабачки ЈЕРОТЕЈ
Епископ париски и западноевропски ЈУСТИН
Епископ лондонски и великобританско-ирски НЕКТАРИЈЕ

Епископ умировљени зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ
Епископ умировљени канадски ГЕОРГИЈЕ
Епископ умировљени средњоевропски КОНСТАНТИН
Епископ умировљени славонски САВА
Епископ умировљени милешевски ФИЛАРЕТ
Епископ умировљени нишки ЈОВАН

Викарни Епископ ремезијански СТЕФАН
Викарни Епископ мохачки ДАМАСКИН
Викарни Епископ марчански САВА
Викарни Епископ хумски ЈОВАН
Викарни Епископ хвостански АЛЕКСЕЈ
Викарни Епископ новобрдски ИЛАРИОН
Викарни Епископ липљански ДОСИТЕЈ
Викарни Епископ топлички ПЕТАР
Викарни Епископ јенопољски НИКОН
Викарни Епископ моравички ТИХОН
Викарни Епископ диоклијски ПАЈСИЈЕ
Викарни Епископ костајнички СЕРАФИМ

Извор: SPC.rs