Indeed, the question that is hard to characterize as superfluous is: do I believe? Or do I doubt? Do I believe in the Lord, do I rely on Him, what do I strive for and what do I hope for in an era of everything that is instant: information, friendships, love, and even piety in its certain elements. I am free to ask myself the same question: can my faith really move mountains, or is it more to the level of moving a nearby pile of wheat straw - and that with much effort?

Unfortunately, the society we live in is falling into a deeper and deeper state of a certain lethargy and seemingly irreparable inertness. I want everything, now and immediately, but on the condition that someone else implements it. Just not me! Someone else will deliver, finish, fix, write – just don't let it be me! - Conformism in its most perfect form. The thought of the sheer impossibility of actively participating in the sphere of personal salvation and the aspiration towards continuous union with Christ - the source of our salvation and the ordained acquisition of Divine Likeness, seems to become, like the famous philosophical absurdity from the mythological essay about "Sisyphus labor," with an already ingrained preconception: why act, when I can't reach the summit anyway, but even if I accidentally do, it will be very brief, as I will soon plummet to the other side. Then why the vain effort and why start anything at all!? Or why bother when there's nothing beyond anyway!

I remembered one of the extraordinary Old Testament examples of persistence, hope, and humility, and the embodiment of endless trust in the Lord in the figure of the wonderful righteous Job, who, despite all the troubles and misfortunes that descended upon his frail shoulders, never loses hope and faith in the Lord. Instead, he patiently endures and joyfully accepts all hardships: And Job said, "Naked I came out of my mother's womb, and naked shall I return there. The Lord gave, and the Lord has taken away; blessed be the name of the Lord... In all this, Job sinned not, nor charged God foolishly." (Job 1:21-22). О Lord please, grant me just a fraction of Job's humility, and here is Thy servant!

Few are those who, in the fullness of Christian life, repeatedly experience the joy of the Cross and Resurrection, participating in the Eucharistic reality of Christ's continual descent to earth, gathered around Him and the mother Church. Unfortunately, the majority fill their reality of earthly existence with easily accessible and easily digestible instant contents, without true personal self-reflection and contemplation on the essence of this earthly life. Although in Christianity there is no exclusivity, as we are all called and invited to continuously work towards „entering the joy of our Lord“, (Matthew 25:21), a blatantly distorted exclusivity can still be observed through various examples of modern times - but, behold, on the completely opposite side - outside of the mentioned joy in the Lord.

„For many are called, but few are chosen“... (Matthew 22:14), and each according to the freedom given to him chooses his own path.

I am free! Beautiful! Successful!

Self-sufficient! - What pride in its original form!

This, unfortunately, is today's perception and the fullness of exclusivity and difference from others - while, on the other hand, the Lord, the Church, the Liturgy, and the Eucharist represent only an obstacle and a stumbling block in our egocentricity - because I have neither the time nor the will to deal with retrograde ideas, dubious stories, and outdated views of various preachers.

“Nothing distances us from God as much as pride... according to the words of Lord Christ and Apostle Paul: love is the fulfillment of the law, but humility is the nurturer of love, and pride the mother of hatred. (Mt. 22:39, Rom. 13:10); Therefore, humility is the root of all good, and pride the mother of hatred”. (St. John Chrysostom, homily on the Gospel according to Matthew).

But Christ - He is always and again new! And as the wonderful and Holy John of Damascus says: “The only new thing under the sun” - the Lamb of God, which is completely freely always and again given to the whole world at every Holy Liturgy in every corner of the planet where church bells announce its beginning, not seeking anything material in return from us except our personal conversion and that biblical: "Maranatha - Come, Lord." (1 Cor. 16:22).

Therefore, while it is not too late, let us watch, act, and listen to the words of the Lord who says: “Come, you blessed of My Father; inherit the Kingdom prepared for you from the foundation of the world”. (Mt. 25:34). Amen!

Reverend, Fr. Srebrenko Vidakovich

DEC cochairman

Верујем Господе, помози моме неверју… (Мк, 9.24)

И уистину, питање које се тешко може окарактерисати као сувишно, јесте: верујем ли? Или сумњам?! Верујем ли у Господа, ослањам ли се на Њега, чему стремим и чему се надам у епохи свега што је инстант: информација, пријатељстава, љубави, па и побожности у њеним појединим елементима?! Слободан сам и себи поставити ово исто питање: да ли и моја вера заиста може и горе померати, или је ипак више на нивоу померања оближње гомиле пшеничне сламе - и то са много муке?!

Нажалост, друштво у коме живимо запада све дубље и дубље у стање извесне летаргије и изгледом непоправљиве инертности. 

Све хоћу, сада и одмах, али уз услов да неко други то и спроведе у дело, само да не морам ја! Неко други ће донети, завршити, поправити, написати – само да то будем ја!  - Конформизам у свом најсавршенијем облику!

Мисао о простој немогућности на активно делање у сфери личног спасења и тежња ка континуираномсједињавању са Христом - извором нашег спасења и задатом стицању Подобија Божијег, чини се, постаје попут чувеног филозофског апсурда из митолошког есеја о “Сизифовом послу”, са већ унапред урезаним предубеђењем: зашто да делам, када и онако не могу да досегнем врх, али пак и ако га случајно досегнем, биће то јако кратко, јер ћу се убрзо суновратити на другу страну. Чему онда узалудан труд и било шта и почињати!? Или пак, чему труд кад ионако тамо иза ништа и нема! (прим. аут).

Сетих се једног од изузетних старозаветног примера упорности, наде и смирења, и оличења бескрајне поузданости у Господа, у лику предивног праведног Јова, који и поред свих невоља и недаћа која се спустише на његова нејака плећа, ни у једном моменту не губи наду и веру у Господа, него марљиво трпи и с радошћу прихвата све недаће у којима се нашао: И рече Јов: наг сам изашао из утробе матере своје, наг ћу се и вратити онамо. Господ даде, Господ узе. Нека је благословено име Господње... Уза све то, не сагријеши Јов, нити рече безумља за Бога. (Јов, 21-22).

О Господе, дај ми само делић Јововог смирења и ево слуге Твојега!

Мали је број оних који у пуноћи хришћанског живљења, изнова и изнова проживљавају Крсно-Васкрсну радост, учествујући у евхаристијској реалности непрестаног силаска Христа на земљу, сабрани око Њега и мајке Цркве, него, нажалост, већина своју реалност земаљског битисања испуњава лако доступним и лако сварљивим истант садржајима, без истинског личног само-сагледавања и размишљања о суштини овоземаљског живота. Иако у Хришћанству нема ексклузивности, него смо сви позвани и призвани да континуирано деламо на уласку у радост Господара свога (Мт, 25,21), ипак се флагрантно искривљена ексклузивност може запазити кроз разне примере данашњице - али, гле, на потпуно супротној страни - изван поменуте радости у Господу. Јер је много званих али је мало изабраних... (Мт, 22,14), и свако по датој му слободи бира пут свој.

Слободан сам! Леп! Успешан!

Сам себи довољан! Каква Гордост у свом изворном облику!

Ово је, нажалост, данашња перцепција и пуноћа ексклузивности и различитости од осталих - док пак, Господ, Црква, Литургија и Евхаристија представљају само сметњу и камен спотицања у нашој егоцентричности – јер, немам ни времена ни воље да се бавим ретроградним идејама, сумњивим причицама и застарелим ставовима којекаквих проповедника. (прим. аут.).

Ништа тако не удаљава од Бога као гордост... по речима Господа Христа и Апостола Павла: љубав је испуњење закона, али је понизност неговатељка љубави, а гордост мајка мржње. (Мт, 22,39, Рим. 13,10); Стога, понизност је корен свакога добра, а гордост мајка мржње. (Св. Јован Златоусти, беседа на Јеванђеље по Матеју).

А Христос - Он је увек и изнова нов! И како каже дивни и Свети Јован Дамаскин: Једино ново под сунцем - Јагње Божије, које се потпуно бесплатно увек и изнова даје свему свету на свакој Светој Литургији у сваком кутку планете где црквена звона најављују њен почетак, не иштећи од нас ништа материјалног заузврат сем нашег личног преумљења и оног библијског: “Маран ата - дођи, Господе”. (1, Кор. 16:22).

Зато, док још није доцкан стражимо, делајмо и слушајмо речи Господа који каже: Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања свијета. (Мт. 25,34).

Амин!

Јереј Сребренко Видаковић

Потпредседник комисије за образовање, епархије Источноамеричке СПЦ