THE CHURCH’S STRENGTH

The Church’s strength, during these difficult and unpredictable times that humanity is experiencing due to the invisible coronavirus, is not manifested through careless and senseless acts. Some believe they are beyond any danger, that their perilous actions might not endanger the lives of those who congregate in places of worship.

Jesus did not succumb to the second temptation to manifest His strength by falling off the highest point of Solomon’s Temple; instead, He responded to this challenge by answering “Do Not Tempt the Lord Your God”.

 

The Church’s strength is demonstrated through its faithful, who, out of an increased sense of responsibility for the public’s welfare, will not attend Church services during this critical time period, but will remain home in prayer.

Is there a more glorious picture than when a whole family is gathered together, at home, on their knees, praying for the salvation of the whole world?

 

The Church’s strength is revealed by the number of “churches in the house” operated in every Parish. Furthermore, it is demonstrated, by the number of Christians, who follow Jesus’s command “of going into one’s room and praying to one’s Father in a secret place” (Mt. 6:6) and by those who continue the monastic tradition of prayer “in their cells”. At this point, it is very useful to remember the power of “prayer in the house” “of Maria, the mother of John, who was also known as Mark (Acts 12:12), in Jerusalem, through which, the Apostle Peter was freed from his chains while in prison.

 

The Church’s strength is further displayed by its believers who long to partake of the Holy Communion, especially during the period of the Great Lent; furthermore, it is also displayed, not only by partaking in the Holy Sacraments, but by the believers’ love toward society, when they have to patiently endure their being deprived of them. Let us remember that in the old times, monks would leave their communities, at the beginning of the Great Lent, and headed into the depths of the desert in order to pray in solitude. After forty days, they returned to their monasteries, on Lazarus’ Saturday, so that they may receive Holy Communion on Palm Sunday, eagerly longing to celebrate, together with the other monks the Holy Week and Holy Pascha. Really, how many monks achieved holiness, although they had been deprived of Holy Communion?  And, how many Nuns in their Monasteries are deprived- even today- of receiving the Holy Gifts on a regular basis, due to the absence of priests?

 

The Church’s strength is also revealed by the fervent willingness of its members to voluntarily help their fellow human beings. During similar turbulent times, the Church with its clergy, deacons and laity members was always at the forefront providing humanitarian and philanthropic aid to those in need.

The following example, deriving from the life of the early Church, can be used as a benchmark for today’s Christians. In Alexandria, during the 4th century, the outbreak of a deadly plague killed thousands. Horror scenes were rampant across the city. Frightened people, in desperation, abandoned their relatives, seeking refuge on mountain tops and in the desert, trying to save themselves. However, during these devastating moments, according to the writings of a Church Historian, a miracle occurred. “Angels” made their appearance in the city. The city Christians acted like Angels by nursing the sick, regardless of the imminent danger to their own wellbeing. What happened next was that many sick people became well and many Christians died from the plague. This is a testimonial to the Church’s strength. A willingness to sacrifice in helping others and the world. This manifestation of strength is an integral part of the Orthodox Ethos. This is the tradition we have inherited by the Ancient Church and our Byzantine ancestors; a Church that implemented extensive philanthropic and social welfare programs.

 

Today, too, the people of the Church must strive to become an example for others to imitate. Some people do not abide by the government imposed measures, which aim at protecting us from the dangers of the ever present coronavirus. They wrongly choose to engage in behaviours that put at risk the welfare of other human beings, because they believe that a reduced workweek is a good enough reason for them to roam the streets, to spend time in the parks or to congregate along the riverside. Christians, however, must lead by example, that is, by remaining home and praying with a repentant heart for the whole world. This is the living strength of the Church.

 

Have a Happy Easter!

 

СНАГА ЦРКВЕ

Његово Високопреосвештенство митрополит корејски Амвросије Зограф (His Eminence Metropolitan Ambrosios Zografos of Korea)

 

Снага Цркве не огледа се у безобзирним и бесмисленим делима у овим тешким и непредвидивим временима кроз које човечанство пролази услед невидљивог вируса корона. Неки верују да сe налазе ван сваке опасности и да њихови ризични поступци не могу да угрозе животе оних који се окупљају на богослужбеним местима.

Христос није подлегао другом искушењу да испољи Своју снагу тако што ће се бацити са највише тачке Соломоновог храма; уместо тога, Он је на овај изазов одговорио речима: „Не кушај Господа, Бога свога“.

 

Снага Цркве се огледа у њеним верницима који из појачаног осећаја одговорности за опште добро заједнице неће присуствовати богослужењима у овим кризним временима, него ће остати код својих кућа у молитви.

Постоји ли лепша слика од оне када се цела породица окупи код куће и на коленима се моли за спасење целог света?

 

Снага Цркве се огледа у мноштву ,,кућних цркава“ које су деловале у свакој парохији. Штавише, огледа се и у мноштву хришћана који следе Христову заповест „уђи у клијет своју, и затворивши врата своја помоли се Оцу своме који је у тајности“ (Мт. 6, 6) и у бројности оних који настављају монашку традицију молитве ,,у њиховим ћелијама“. У овом тренутку врло је корисно сетити се снаге „молитве у кући“ „Марије, матере Јована, званога Марко“ (Дап. 12,12), у Јерусалиму, путем које је апостол Петар за време тамновања ослобођен од ланаца.

 

Снага Цркве се надаље огледа у чежњи њених верника за светим причешћем, нарочито у време Великог поста; штавише, она се такође огледа не само у учешћу у Светим тајнама, него и у љубави верника према друштву, када због ње морају стрпљиво да истрају лишени учешћа у Светим тајнама.Подсетимо се да су у стара времена монаси напуштали своје обитељи, на почетку Великог поста и повлачили се дубоко у пустињу, како би се молили у самоћи. Након четрдесет дана, на Лазареву суботу враћали су се у своје манастире, да би се на Цвети  причестили, нестрпљиво жудећи да прославе заједно са осталим монасима Свету недељу и Свету Пасху. Колико је заиста монаха задобило светост, иако су били лишени светог причешћа? И колико је сестара лишено редовног примања Светих дарова – чак и данас –  услед одсуства свештенослужитеља у њиховим манастирима?

Снага Цркве се такође огледа у жаркој жељи њених чланова да добровољно помажу својим ближњима. У сличним немирним временима, Црква је увек са својим свештенством, ђаконима и верницима била прва да пружи хуманитарну и човекољубиву помоћ онима којима је то било потребно.

 

Следећи пример, који потиче из живота ране Цркве, може се користити као водич за данашње хришћане.  Од избијања смртоносне куге, у Александрији је у IV веку страдало на хиљаде људи. Стравичне сцене шириле су се градом. Уплашени људи су у очају напуштали своје породице, тражећи уточиште на планинским врховима и у пустињи, покушавајући да спасу себе. Међутим, у тим стравичним тренуцима, према списима црквеног историчара, догодило се чудо. ,,Анђели” су се појавили у граду. Хришћани у Александрији понашали су се попут анђела, негујући болесне, без обзира на непосредну опасност по властито здравље. А онда су многи болесни оздравили, али су и многи хришћани страдали од куге. Ово је сведочанство о снази Цркве, односно њеној спремности на жртву како би помогла другима и свету. Оваква пројава снаге саставни је део православног етоса. То је традиција коју смо наследили од древне Цркве и наших византијских предака; Црква која спроводи значајне човекољубиве социјалне делатности.

И данас се народ у Цркви мора трудити да постане пример који би други могли да следе. Неки људи се не придржавају владиних мера које имају за циљ да нас заштите од опасности и стално присутног корона вируса. Они су одлучили да се понашају на погрешан начин који угрожава здравље других људи, јер верују да је скраћено радно време довољно добар разлог да тумарају улицама, проводе време у парковима или се окупљају покрај обале. Хришћани, међутим, морају да се воде добрим примером, односно да остану код куће и да се моле скрушеним срцем за цео свет. То је жива снага Цркве.

 

Христос Васкрсе!

 

Source: Public Orthodoxy

 

 

Share This:



< PreviousNext >
You might also like:

CONTACT INFO:

 

Diocese of Eastern America

65 Overlook Circle
New Rochelle, NY 10804

 

E-mail: diocese@easterndiocese.org 

 

Office & Residence: 

(914) 633-9000 - (914) 633-9009