„Кад мастило сазре у крв, сви ће знати да исто је певати и умирати.”

Бранко Миљковић

И пре и после Миљковића било је оних које је убила прејака реч. Каже се да човек живи своје изговорене речи. Испеци па реци. Добро реци и добру се надај. Човек се веже за реч, а во за рогове. Мудро говори наш народ. Данас (као да) су многе речи које излазе из наших уста обесмишљене и безвредне. Будући да смо преплављени суманутим информацијама, важне и скупоцене речи увек плате данак оним ружним, и бивају скрајнуте. Сви нешто говоре, и свашта нешто пишемо. Гушимо се у лудилу изговорених и просто (не)сложених реченица. Познато је да државе које су на рубу слома штампају новац без покрића. Да ли смо ми на рубу (нервног) слома и да ли и ми данас изговарамо речи без покрића? „Ако ко од вас мисли да је побожан, а не зауздава језика својега, него вара срце своје, његова је побожност узалуд.” (Јаков. 1, 26).

Оправдање је, наводно, у томе што брзо живимо, брзо конзумирамо храну, пиће и информације, још брже старимо; више не шетамо него убрзано ходамо…У том налету имамо право и да хитро расипамо реченице и површно гутамо речи (без жвакања), које су ионако сувишне пошто износе наша осећања као сасвим непотребна. Живот без (о)сећања ствара и речи без (о)сећања. Актуелне су кратке реченице, наводно јасније. Оне су без детаља, поетике и заноса. Како сте провели годишњи одмор? Екстра! Каква је била вечера? Екстра! Шта мислиш о филму? Екстра! Како су ти родитељи? Екстра! Какво је време напољу? Екстра! Како је било на излету? Екстра! Како је било у позоришту? Екстра! Како си ти? Екстра! Лексичко злостављање логосности човековог бића торпедима спорогорећег бесмисла на дуже стазе изазива душевну и духовну обамрлост. Ако вам није добро, проверите можда вам не крче црева, него душа повраћа бљутаве речи. Или вам је дух жедан оне воде од које се не жедни. 

Да ли смо, заиста, превазишли народне умотворине које сам побројао на почетку овог уводника? Реч, говорио је проф. Р. Биговић, престала је да буде израз аристократије духа и постала је масовни производ, намењен широкој потрошњи. Песник, са друге стране, зна тајну да су речи лековите и бесмртне капљице благодатне росе Духа. Насушна потреба за речима које су бремените смислом и укотвљене у моралној вертикали очигледна је у појму „ентузијазам“ као „пребивање у Богу“, или у појму „инспирација“ као „божанско надахнуће“/„пребивању у Духу“. Оном Духу који дише где хоће, али најрадије у онима који су сиромашни духом. „Док охоли стоје/ Мудраци клече/ Пред тајном коју нико не разуме” (опет Миљковић).

Свети апостол и еванђелист Матеј поручује: ”Ја вам кажем да ће за сваку празну реч коју рекну људи дати одговор у дан Суда. Јер ћеш због својих речи бити оправдан и због својих речи бити осуђен.” (12, 36-37). Сви се ми пре или касније кајемо због нечег што смо изговорили, а није требало. Ако на планети Земљи постоји народ који зна колика се сила стварања и уништења крије у речима, онда су то православни хришћани. Словесност, говор и разговор су граничари међу царствима Смисла и бесмисла.

Наш Бог је Логос (смисао, слово, реч), Творац света и Дародавац живота. „У почетку беше Логос, и Логос беше у Бога и Логос беше Бог. Он беше у почетку од Бога. Све кроз њега постаде и без њега ништа не постаде што је постало.“ (Јн. 1, 1-3). За почетак нека велико спремање дома наше душе почне у ову рану јесен одбацивањем свих сувишних, празних, избледелих и изношених речи. Добро претресимо таване и подруме наше свести и подсвести, и направимо место за тегле пуњене смислом. Ове зиме за све изгладнеле душе препоручује се Логос у неограниченим количинама. 

Како би наша душа од јазбине поново постала дом Логоса, узмимо метлу покајања и размашимо се из све снаге по свим њеним прашњавим буџацима, све док не заблиста у свој својој логосности. Као прави домаћини постанимо штедљиви, мерећи сваку (не)изговорену реч мером Божије правде, истине и љубави. Без обзира што живимо у времену брзих одлука и помућених умова, домаћински мудро изговорене речи, као и унутарње дубоко и садржајно ћутање (у покајању), постаће наша духовна оаза у којој ћемо сусрести Господа. Опоменимо се речи аве Арсенија: „Често сам се кајао зато што сам говорио, али се никад нисам кајао зато што сам ћутао!“ Постоје различите фреквенције тишине. У смиреном ћутању вибрирају све створене галаксије пред Оним који се светлошћу одева као хаљином (Пс. 103, 2). Тај језик анђела треба тек да сричемо. За почетак престанимо да живимо „по логици ствари“, и уместо наше бледуњаве и изношене логике изаберимо Логос. Одбацимо сву нагомилану, прашњаву и јефтину бижутерију својих речи због Њега који је Реч. 

Извор: Реч-две уз Насловну страну, Православље, (Београд: Српска Патријаршија, Бр. 1264, 15. новембар 2019. г.), стр. 2

протођакон др Дамјан С. Божић