Javascript Menu by Deluxe-Menu.com

У суботу, 21. септембра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ источноамерички Иринеј, служио је архијерејску литургију у Грчком Православном Саборном храму „Свети цар Константин и Јелена“ у Ричмонду, поводом празника Рођења Пресвете Богородице, храмовне славе мисионарске парохије у Ричмонду и Шарлотсвилу.

 

Епископу Иринеју саслуживали су протођакон Јован Аничић и ђакон Ђорђе Томић, док су за певницом појали свештеник Милиша Петронијевић, студенти из Богословске академије „Свети Владимир“ из Њујорка и чланови парохијске заједнице. 

 

У цркви се сабрало мноштво народа и велики број деце, који живе у овим крајевима. По прочитаном јеванђељу по Луки (Лк. 10, 38-42), епископ Иринеј се прво захвалио на доброти митрополита њуџерзија Г. Евангелоса из Грчке Архиепископије и свештеника Николаја Бакалиса који су благословили да се данашњи празник прослави у храму „Свети цар Константин и Јелена“. Епископ Иринеј је, потом, говорио о празнику Рођења Пресвете Богородице који кроз саму личност Богородице открива велику тајну о женама и њиховој улози у домостроју спасења.  

 

После великог входа, уследило је рукоположење ђакона Ђорђа у свештенички чин. Након три велике метаније, Његово Преосвештенство је поставиo питање кандидату:

„Чему приступаш и шта тражиш од наших руку?“ 

 

Кандидат је одговорио на питање следећим ријечима:

„Тражим рукоположење у свети чин свештеника, Преосвећени владико. Тражим да ово рукоположење буде мој пристанак и моје „да“ ка Божијем призиву. Тражим да будем „свјетлост свијету“ и да од сада само Христос живи у мом срцу. 

Као што сам нагласио у мојој бесједи приликом рукоположења у ђаконски чин, моји родитељи су били први који су стварали мој пут ка Христу и Цркви Божијој. Мајка ме је учила правој хришћаској љубави, својим ријечима и личним примјером, док ме је отац редовно водио на свете службе које су у мени увијек будиле знатижељни дух, јер сам покушавао да нађем прави смисао свих радњи које су се дешавале током литургије. У овим малим корацима ка духовном изграђивању је учестововала и моја бака која је за сваки празник палила кандило и често ми причала о томе како су се у њено вријеме поштовали празници и хришћански светитељи. 

Када сам порастао и кренуо у основну школу, смисао живота сам проналазио једино у непрестаној игри са мојим вршњацима. Ипак, у једном тренутку многобројна питања која су се тицала правог живота су почела све чешће да заокупљају моју пажњу. Често ми није било јасно шта се то дешава са животом након смрти и био сам уплашен да због мојих, дјечијих гријехова, нећу заслужити да будем у рају са Богом. Божијим промислом, родитељи су ме одвели код свештеника који ме је исповједио и причестио. Он ме је научио молитви као одговору на моје страхове. Јачина једне просте молитве коју сам изговарао сваке вечери од тог догађаја, ми је дала увјерење да једино Господ има одговоре на сва животна питања и да мој животни циљ би требао да буде духовни раст ка Богу. Због тога, када сам први пут чуо да постоји богословска школа чија главна сврха јесте стицање знања о Богу, ја сам одмах одлучио да је то пут којим бих требао да идем. 

У богословији „Свети Петар Дабробосански“ у Фочи сам имао прилику да се упознам са потпуно другачијим стилом живота, за који до тада нисам знао. Непрестана богослужења, редован пост и редовно причешћивање Светим Тијелом Христовим су држали констатни фокус на Бога како код мене, тако и код осталих богослова. Сви заједно смо учили како да живимо у једној и правој, хришћанској заједници са свим њеним врлинама и манама. Такође, ја лично сам научио да ако желим да промјеним свијет и људе и поведем их ка Христу, да та промјена мора прво да се деси код мене и да ја треба да постанем прави примјер Христоликог живота, својим ријечима и својим дјелима, као што је речено у Светом Писму: „Каквим судом судите, онаквим ће вам се и судити (Мт. 7,2).“

Након завршетка богословије, услиједио је долазак у Америку гдје сам уписао факултет „Свети Сава“ у Либертивилу. Ту сам упознао много људи, битних за моје духовно изграђивање и пут ка Господу. Издвојио бих мог духовног оца Серафима који је у мене усадио смиреност, покајање и вјеру да је Бог увијек уз мене, чак и у најтежим ситуацијама. Такође, ту сам упознао и моју супругу Горицу, која је моја узданица за цијели живот. Њена непрестана и неисцрпна љубав, искреност и вјера у мене је нешто што је мени дало и даје храброст да никада не посустанем и да увијек стремим ка највишим циљевима. 

Уписом у школу „Свети Владимир“ у Њујорку, након завршетка факултета у Либертивилу, добио сам могућност да искусим различите сфере православља које су доносили студенти из других православних цркава. Желим да нагласим да сам имао ту част да будем дио једне овакве заједнице, гдје су и студенти и професори такорећи дисали и живјели за Христа. Као такви, они су ме научили многобројним хришћанским врлинама. 

Такође, долазак у Њујорк ми је омогућио да упознам Ваше Преосвештенство, на чему сам најблагодарнији Господу. Као што сам напоменуо у бесједи приликом рукоположења за ђакона, Ви сте ми личним примјером показали како да приступим и како да се опходим према служењу пред Часном Трпезом. Научили сте ме одговорности и љубави према пастви и нашем народу, и прије свега дали сте ми безусловну подршку током ове двије године. Много Вам хвала на томе. Ја Вам обећавам да ћу се увијек угледати на Ваш примјер у мом будућем пастирском раду. 

На крају, захваљујем се свима коју су својим присуством у цркви на празник Мале Госпојине увеличали овај велики дан за мене и моју породицу. Желим да благодарим свим парохијанима ове дивне заједнице која је уложила велики напор да се данашњи празник прослави на најљепши могући начин. Без ваших молитава и подршке, ја данас не бих стајао овде.

Преосвећени владико, са смиреношћу и вјером у Господа тражим рукоположење у чин свештеника. Моје срце је спремно да се препусти вољи Божијој.“

 

По изговореној беседи, кандидат је уведен кроз царске двери у олтар и чуло се појање црквене песме „Свети Мученици“. Приликом облачења новорукоположеног јереја у свештеничке одежде, епископ Иринеј је громогласно позвао окупљени народ да и они изговоре ријеч „Аксиос“ или „Достојан“ као знак њихове потврде свештеничког рукоположења, што су они учинили са великом радошћу. 

 

По заамовној молитви, уследило је свечано резање славског колача, припремљено од стране кумова славе, породице Лемајић. Након тога, клир и верни народ је имао прилику да се окупи на свечаном ручку, припремљеном од стране Кола српских сестара. 

 

На крају, потребно је исказати велику захвалност Црквеном одбору и Колу српских сестара парохије „Рођење Пресвете Богородице“ у Ричмонду и Шарлотсвилу за њихов труд и рад на организовању прославе парохијске славе.

Фото галерија

(14 images)


Share This:



< PreviousNext >

НАЈАВА
09/20/19
You might also like:




  Powered by Orthodox Web Solutions

Home | Back | Print | Side