The 800th Anniversary of Autocephaly




Most beloved Clergy and Monastics, Sons and Daughters,
faithful Children of the Diocese of Eastern America of our most holy Church!

With abounding joy emanating from a paternal heart, 
We greet you on this most radiant and most auspicious occasion
in our collective history, both sacred and secular: 

1219 – 2019


Endowed by God, Treasured by the People

Dearly beloved, Heaven and Earth rejoice with us during this Jubilee Year of our Autocephaly!

For the Sun of the East has kissed the soil of the West and the profound faith of Saint Sava, indeed, our Orthodox Christian faith, incarnate in our Serbian Lands and preserved through our unique culture and tradition, has been firmly planted here, in these United States of America. An ancient faith has blossomed in a new land, thus fulfilling the prophetic words of our Savior, “Behold, I make all things new!” (Rev. 21:5). 

In anticipation of that newness of life, our young Prince Rastko, or Rastislav (literally, the one who “increases glory”), left the courts of his father, the Grand Prince Stephan Nemanya, and took to flight seeking monasticism and enlightenment on Holy Mount Athos. Subsequently, the fulfillment of his sojourn on Athos was revealed in the transfigured person of our glorious Enlightener and Teacher, Saint Sava, the First Archbishop of the Serbian Lands and the Littoral. 

The year was 1219. Eight hundred years ago, archimandrite Sava, together with a group of learned and distinguished monastics, set sail for Nicaea, the then See of the Byzantine Empire and the Patriarchate of Constantinople. Departing from Hilandar Monastery (in translation, “The Boatman”), Sava sought ecclesiastical independence for the Orthodox Church, which had firmly taken root in our Serbian Lands, and in so doing to fully secure nationhood for the newly incepted Serbian Kingdom.

Domentian, one of Sava’s biographers, stresses a pivotal point, noting that our Autocephaly is truly providential. For it was divinely revealed to the august Emperor of Byzantium, Theodore I Laskaris, even before the princely monk Sava arrived in Nicaea, that he should be consecrated and not, as Sava desired, another from among those in his accompaniment. As such, the Emperor, outside the customary bounds of Imperial Protocol, leaves his palatial center and awaits Sava’s arrival before the city gates to personally usher him into The City of the First and Seventh Ecumenical Councils.

Domentian espouses another telling detail in Sava’s biography as the First Archbishop of Serbia, consecrated on the Great Feast of the Dormition of the Theotokos in 1219. As a particular honor bestowed upon Sava at the time of his ordination, Patriarch Manuel I of Constantinople vested the new Archbishop in his own patriarchal vestments, which, indeed, differed from those of other bishops, clearly pointing to the rank and authority now invested in Sava of Serbia.

Sava’s zeal for the good estate of his Church is seen in the wake of his consecration. According to Theodosius, another biographer, instead of making haste to assume his Throne and establish his See, Sava visits his close friend, Metropolitan Michael of Thessaloniki, as the Metropolitan possessed a substantial library of spiritual and legal books. Sava spent months translating the same, before heading for his Cathedra in Zhicha Monastery. Thus, prepared for the spiritual edification of his faithful and the establishing of ecclesiastical order, Sava plants himself on the Way of Life, as a fruitful Olive Tree. The fullness of the Way of Saint Sava – Svetosavlje, is neither isolated nor lifeless, rather our common and living Orthodox Christian inheritance.

Immigrating to the United States of America, our Serbian people brought with them an acute awareness of their Orthodox faith and Serbian heritage. Coupled with the freedom of religion, which they encountered, they hastened to erect churches and in such lay the very foundations for their new, collective home and life. The first Serbian Orthodox church in America was built in 1894 in Jackson, California, under the patronage of the venerable archimandrite Sebastian (Dabovich), the first Orthodox priest born in America to an expatriate family. The church was raised by the hands of Serbian miners from the West Coast, who dedicated their new temple to Saint Sava.  

Relying on his abiding protection, Serbian immigrants prayed in anticipation of the continued growth of their fledgling communities in the United States. Subsequently, a church was erected in Galveston, Texas, and by 1919, another 30 churches had been established in the states of Pennsylvania, Alaska, Illinois, Indiana, Michigan, Kansas, Montana and Ohio, as well as Canada. Prior to the establishment of a Serbian Diocese in America and Canada in 1921, our parishes were under the temporary jurisdiction of the Russian Orthodox Metropolia, likened unto young Rastko, who was received and tonsured in the Russian Athonite Monastery of St. Panteleimon.  

Bishop Nicholai (Velimirovich) was appointed administrator of the nascent Serbian Diocese in North America, the formation of which he advocated in 1921. He was succeeded by St. Mardary (Uskokovich), a man of unparalleled sacrifice and vision, who become the first Bishop of the American and Canadian Diocese of the Serbian Orthodox Church in 1923. He would erect the first Serbian Orthodox monastery in the United States, in Libertyville, Illinois. This monastery, dedicated to Saint Sava, initially served as an orphanage, and rapidly became the spiritual epicenter of our entire Church on this Continent.

Following suit, individuals such as Nikola Tesla and Mihajlo Idvorski Pupin, as well as many other remarkable figures in American society, significantly secured the foundations of the Serbian-American community. Mihajlo Pupin, to whom the personality of Saint Sava served as an inspiration in his scientific work, exemplified himself as a great benefactor of Saint Sava Monastery in Libertyville. In New York, the holy Bishop Nicholai established the Serbian Bible Institute. As a prolific author, in 1951 he published The Life of Saint Sava in the English language, which was, in the words of Professor Veselin Kesich, “an account of an unusual saint, written by an unusual bishop”.

Through the account of a bishop named Irinej, one of Sava’s contemporaries, history attributes to Saint Sava the following exposé: “We are considered to be East by the West and West by the East, while we belong neither to the East nor the West, but only to the Heavenly Jerusalem”. This is our particular Serbian and common Orthodox ethos, our creative might of interaction with the world and our unique contribution to contemporary society, which is no longer merely East or merely West. The same must become in unity: “a harmony of elevated emotion, intellect and will power”, according to the holy Bishop Nicholai. In describing America, he aptly noted:

“The light of the East and the light of the West will rest at their noon on the continent, which lies between East and West. . .”

In that very light, Lord, make us worthy to behold Your Light, in order to fulfil St. Nicholai’s prayerful admonishment of American church leaders in 1921 to “make plans as large as the world and efforts as hard as those of the apostles”; “to prepare for a sacrifice as holy and as universal as Yours”. For in these troubled times, only exalted endeavors, issuing forth from a strong faith, will be able to sustain those who are apprehensive, ever heeding the directives of Ecumenical Patriarch Manuel I, in the Grammaton issued to the newly-consecrated Archbishop Sava:


Given in New York, at the Indiction of the New Ecclesiastical Year








Најљубљеније Нам Свештенство и Монаштво, Синови и Кћери,
верна чада Источноамеричке епархије наше најсветије Цркве!

Са изобилном радошћу, која произилази из нашег очинског срца 
Вас поздрављамо, овим најсветлијим и најподеснијим поводом 
у нашој свеопштој историји, светој и световној:

1219 – 2019

Од Бога дарована, од народа љубљена

Најљубљенији, небо и земља торжествују са нама у данима ове јубиларне године наше Аутокефалије!

Јер сунце Истока целивало је тло Запада, и снажна вера Светог Саве, одиста, наша вера православна и хришћанска, оваплоћена у нашим српским земљама и сачувана кроз нашу јединствену културу и традицију, чврсто је засађена овде, у овим, Сједињеним Државама Америчким. Вера древна, процветала је у земљи новој, испунивши тако пророчке речи Спаситеља нашег: "Ево, све стварам ново!" (Откровење,21:5).

У ишчекивању те новине живота, наш млади принц Растко, или Растислав (дословце, онај који „повећава славу“), напушта дворе оца свога, великог жупана Стефана Немање, и бежи у потрагу за монаштвом и просветљењем на Свету Гору Атон. Испуњење тог његовог боравка на Светој Гори, разоткрило се у преображеној личности нашег славног Просветитеља и Учитеља Светога Саве, Првог Архиепископа Српских Земаља и Приморја.

Била је то 1219. година. Пре осам стотина година, архимандрит Сава, заједно са групом учених и угледних монаха запловио је за Никеју, тадашње седиштe Византијске Империје  и Цариградске Патријаршије. Кренувши из манастира Хиландара (у преводу, "лађар"), Сава је пошао у потрагу за црквеном аутокефалијом за Православну цркву која се чврсто укоренила у нашим српским земљама, како би управо на тај начин, у потпуности обезбедио националност новоформираног Српског Краљевства.  

Доментијан, један од Савиних биографа, наглашава као стожерну тачку то, да се наша Аутокефалија одиста збила по промислу (пророчки). Јер управо по божанском промислу откривено је византијском цару Теодору Првом Ласкарису, још пре него што је принчевски монах Сава стигао у Никеју, да он треба бити посвећен, а не један од других у његовој пратњи, као што је то Сава желео. Управо из тог разлога, цар, мимо уобичајених оквира царског протокола, напушта своју палату и одлази испред градских капија како би дочекао Саву, и  лично га увео у Град Првог и Седмог Васељенског Сабора.

Доментијан се заузима за још један упечатљив детаљ у Савиној биографији као Првог  Српског Архиепископа, посвећеног на велики празник Успења Пресвете Богородице 1219. године. Као посебну част Сави за време његове хиротоније, цариградски патријарх Манојло Први, одлучио је да новог Архиепископа одене његовим личним, патријарашким одеждама, које су се видно разликовале од одежди других епископа, што је јасно указивало на чин и ауторитет којима је од тог тренутка био одевен Сава од Србије.

Савинa ревност за добробит своје Цркве уочена је одмах након његове хиротоније. Према Теодосију, другом Савином биографу, Сава уместо да похита да преузме престо и успостави себи седиште, одлучи да оде и посети свог блиског пријатеља, митрополита солунског Михаила, с обзиром да је митрополит поседовао богату библиотеку духовних и правних књига. Сава је провео месеце преводећи их, пре него што се упутио ка својој катедри у манастиру Жича. И тако, спремљен за духовно просвећивање својих верних и за успостављање црквеног реда и поретка, Сава је себе посадио на путу који води у живот, као плодовито дрво маслиново. Пуноћа пута Светога Саве – Светосавље, није ни изолована ни беживотна, већ је она наше заједничко и живо, православно хришћанско наслеђе.

Досељавајући се у Сједињене Америчке Државе, наш српски народ је са собом донео и изоштрену свест о својој православној вери и свом наслеђу. Заједно са слободом вероисповести, са којом се тада сусрео, хитао је и да подигне цркве, и положи темеље своме новом, заједничком дому и животу. Прва српска православна црква у Америци саграђена је 1894. године у граду Џексону, у савезној држави Калифорнији, под покровитељством преподобног архимандрита Себастијана (Дабовића), првог православног свештеника из исељеничке породице, рођеног у Америци. Цркву су подигле руке српских рудара са Западне обале, који су свој нови храм посветили Светом Сави.

Ослањајући се на његову постојану заштиту, српски имигранти су се молили очекујући непрестани раст својих нових заједница у Сједињеним Државама. Након тога, подигнута је и црква у граду Галвестону, у савезној држави Тексас, а до 1919. године, подигнуто је још 30 цркава у државама: Пенсилванији, Аљасци, Илиноју, Индијани, Мичигену, Канзасу, Монтани и Охају, као и у Канади. Пре успостављања Српске Православне Епархије у Америци и Канади 1921. године, наше парохије биле су под привременом јурисдикцијом Руске Православне Митрополије, по угледу младог Растка, који је примљен и пострижен у руском Атонском манастиру Светог Пантелејмона.

Владика Николај (Велимировић) постављен је за администратора новоформиране Српске Епархије у Северној Америци, чије оснивање је заговарао 1921. године. Њега је наследио свети Мардарије (Ускоковић), човек ненадмашне жртве и визије, који је 1923. године постао први епископ Епархије америчко-канадске, Српске Православне Цркве. Он ће касније подићи први српски православни манастир у Сједињеним Америчким Државама, у градићу Либертивилу, у савезној држави Илиној. Овај манастир, посвећен Светом Сави, у почетку је служио као сиротиште, а убрзо затим је постао духовни епицентар целе наше Цркве на овом континенту.

Следећи исти пример, појединци попут Николе Тесле и Михајла Идворског Пупина, и многе друге значајне личности америчког друштва, у великој мери су осигурали темеље српско-америчке заједнице. Михајло Пупин, коме је личност Светог Саве послужила као инспирација у његовом научном раду, истакао се као велики добротвор манастира Светог Саве у Либертивилу. У Њујорку, свети владика Николај, основао је Српски библијски институт. Као плодоносан аутор, је 1951. године објавио дело Живот Светог Саве на енглеском језику, које је, по речима професора Веселина Кесића, „дело о чудесном свецу, које је написао чудесни епископ“.

На основу казивања епископа по имену Иринеј, једног од Савиних савременика, историја приписује Сави следеће речи: „Запад нас сматра Истоком, а Исток Западом, а ми не припадамо ни Истоку ни Западу, већ Јерусалиму Небеском“. Ово је наш, јединствени српски, и заједнички православни етос, наша креативна моћ интеракције са светом и наш засебан допринос савременом друштву, који више није само Исток или само Запад. Исто мора постати сједињено: „склад уздигнутих емоција, интелекта и снаге воље“, како је говорио свети владика Николај. Oписујући Америку, одлично је запазио следеће:

„Светлост Истока и светлост Запада, почива у њиховим подневима на континенту, који лежи између Истока и Запада..."

У том истом светлу, Господе, удостоји нас да угледамо Твоју Светлост, па да испунимо молитвени савет светог Николаја америчким црквеним лидерима 1921. године, да "изграде планове велике као читав свет, и учине напоре апостолске"; „Да се ​​припремимо за жртву која је света и васцела као Твоја“. Јер у овим тешким временима, само узвишена дела, која произилазе из јаке вере, моћи ће да одрже оне који се плаше, држећи се увек савета патријарха васељенског Манојла Првог, записаног у Грамати издатој новохиротонисаном Архиепископу Сави:


Дано у Њујорку, о Началу Црквене Нове Године




Share This:

< PreviousNext >
You might also like:



Diocese of Eastern America

65 Overlook Circle
New Rochelle, NY 10804




Office & Residence: 

(914) 633-9000 - (914) 633-9009