Javascript Menu by Deluxe-Menu.com

Сваки Србин, ма гдје се налазио, зна за Видовдан. Дан сјећања на страдање српске војске у једној од највећих битака нашег народа, али и дан кад смо свијету показали своју вјеру и храброст. Много тога оставио је човекољубиви и христољубиви Лазар свом народу, борећи се за хришћанство, градећи цркве и манастире.

 

Према предању, уочи Боја на Косову, кнезу Лазару се јавио анђео Господњи, а његове ријечи забиљежио је народни пјесник: 

 

“Којем ћеш се приволети царству,
дал’ земаљском или небескоме?”


Стољећима касније, у срцима многим од нас још одјекују ријечи Светог цара Лазара: “Ја не одлучујем да ли ћу ићи у битку по томе колика је сила која ми прети, него по томе колику светињу браним.”
Косовска битка дубоко се утиснула у нашу вјеру, историју, културу и традицију…у наш идентитет. Видовдан се достојно обиљежава у свим нашим храмовима широм свијета, а тако је било и у нашем храму Светог Саве у Парми. Достојно, дирљиво и незаборавно за све присутне. Светој Литургији присуствовао је велики број вјерника, а у својој бесједи, отац Драгослав нагласио је важност Видовдана за сав српски род. Осврнувши се на Светог кнеза Лазара, Милоша Обилића,  друге српске личности и владаре, протекле ратове и наше жртве,  истакао је важност вјере, слоге и братске љубави мећу нама. Послије свете литургије одржан је помен за све пале војсковоће и војнике од Косова до данас. Након помена уручена су признања ђацима црквене школе, српске школе, дјеци која помажу у олтару и читају апостол, пјевају у хору и дипломираним средњошколцима и студентима.


У црквеној сали, Коло Српских Сестара на челу са предједницом Станком Николић спремило је свечан посни ручак после којег је одржан програм који је водила Дороти Виновић. Протиница Загорка Соколовић одржала је дивно предавање о значају Видовдана, дјелећи са присутнима битне историјске приче о томе како смо се одржали под отоманском владавином. У свом предавању причала је и о важности славних предака своје породице: Мехмеду Паши Соколовићу, патријарху Макарију Соколовићу и Светом Будимиру Соколовићу. Након тога наступио је црквени хор Његош који воде Милан и Мира Дамљановић, и дивним гласовима одраслих и дјеце дотакао све присутне. Они коју су се тада трудили да задрже сузе, нису то касније успјели. Када су запјевале сестре Анастасија, Теодора и Анђелина Косић, у сали је било много уплаканих очију. Дјевојчице су рецитовале стихове наше парохијанке, пјесникиње Сандре Зечевић, писане за ову прилику, а потом је и она прочитала једну од својих нових пјесама.


За крај,  дјеца љетног кампа, извела су тачку под инструкцијом Јелисавете Леле Димитријевић и сузе претворили у осмјехе.
Присутнима су се захвалили отац Драгослав и предсједник црквено-школске општине Вујица Радевић који је у свом обраћању цитирао славног владику Његоша.


Парохијани, испуњени лијепим утисцима отишли су својим кућама, носећи са собом много више од саме прославе….осјећај још јаче припадности свом роду и народу, а посебно снагу вјере описану у ријечима Светог кнеза Лазара: “Земаљско је за малена царство, а небеско увек и довека.”

 

ПРИЛОГ

 

Видовданско јутро

Видовданско јутро свиће,
Грачаница се сунцем мије,
Света наша српска земља,
Храбро пред њим сузе крије.

Срамота је златног сјаја,
Па их често лије ноћу,
Мјесец са њом разговара,
Да умањи бол, самоћу.

Српско срце у њедрима,
Пробадано вјековима,
И кроз леђа и кроз груди,
Душманин би да му суди.

Ал’ не да се срце њима,
Ојачано вјером светом,
Вјерно куца у грудима,
Да се чује бијелим свијетом.

Још честитих Срба има,
Којим образ нема цијену,
Што их мајка научила
Да вјерују само Њему.

Исусу се Христу моле,
Уз молитву свијеће пале,
Да обасја наше горе,
Да народу пружи снаге.

И док птице грабљивице
Душе наше пљеном чине,
Света земља одјекује
Недај себе-мој Србине!

Научите дјецу своју,
Ма гдје свијетом бијелим снили,
Да чувају православље,
Које само љубав шири.

Нека памте претке часне,
Што су душе сачували,
Што не даше вјеру своју,
Лакше су и живот дали.

Овог јутра Видовданског,
Помол’те се браћо Срби,
Да нам боље буде сутра,
Да нам Господ руку пружи.

Божија рука на нас чека,
Да нас води путем правим,
Куд је Свети Сава ходо’
Сваки Србин да настави.



Сејин санак

Што си сејо тужна,
што ти сузи око,
што те често чујем
да уздахнеш дубоко.

Уснула сам тежак санак
па ме мисли море,
надвио се таман облак
над Косово Поље.

Густа нека, тешка магла,
јутром народ буди,
чујем само уздахе
што отму се из груди.

Сејо моја, сестрице,
то је само сан,
све је јутром другачије
када сване дан.

Није, није драга моја,
није само санак,
већ окрутне грабљивице
хоће нови данак.

Хоће срце православно
да из груди ваде,
ал’ не знају да нам њега
Исус Христос даде.

Зато нам га сејо моја
отети не могу,
док честитих људи има
што се срцем моле Богу.

Упамтимо оно добро
што нас отац учи,
одговор на све бриге
у Божјој је руци.

Право збориш сестрице,
исто као мати,
само један суд је прави,
то требамо знати.

У временима свим,
ми будимо људи,
и нек’ нам се у срцима
само љубав буди.

И све наше молитве
Господу су миле,
нек’ кандило вјере гори
шта год очи сниле.



  Сандра Зечевић

фото галерија

(27 images)


Share This:



< PreviousNext >
You might also like:




  Powered by Orthodox Web Solutions

Home | Back | Print | Side