Javascript Menu by Deluxe-Menu.com

У САД сам дошао као део програма Communities Connecting Heritage – World Learning. То је организација која се на глобалном нивоу бави проучавањем и заштитом културног наслеђа.

Када сам се после две недеље проведене у Охају вратио кући у Србију, пријатељи су ме питали шта је од свега што сам видео оставило најјачи утисак на мене. Од општих закључака да је Америка непрегледна земља безбројних различитости тешко је изабрати једну ствар, једну слику, место или утисак и назвати их бољим од других јер је све што смо видели и посетили било уникатно и јединствено на свој начин.

Према унапред одређеном програму данима смо посећивали најзанимљивија места у Акрону и Кливленду и околини на северу Охаја. Старе очуване грађевине, уметнички павиљони, музеји и галерије, природне лепоте, различити укуси, боје, звуци музике и изузетно љубазни и вредни амерички домаћини учинили су да се на сваком кораку осећам као добродошао и изузетно радо примљен гост.

Већ другог дана боравка у САД имао сам ту част да упознам чланове српске заједнице у Акрону у оквиру посете цркви Светог Архангела Михаила где нам је од стране оца Милана Пајића и осталих чланова српске заједнице био припремљен ручак и уприличено пријатно дружење. Предивна црква, мени слична оној на Опленцу, својом лепотом гради целину са околним простором.Долазећи, размишљао сам о томе да ли ћемо се уклопити међу овдашње Србе али је искрено гостопримство оца Милана и осталих присутних од првог тренутка дало потврдан одговор. Отац Милан нам је пожелео добродошлицу, а својим доминирајућим осмехом и ведрим духом учинио је да атмосфера за иначе врло укуснимручком буде још опуштенија. Из разговора са оцемМиланом сазнао сам доста о појединостима из живота српске заједнице у Акрону и околини. Одушевила ме је спретност и способност у организовању догађаја и манифестација српског и православног карактера као и стручан и систематски рад са децом и омладином. Већ сам поглед на унутрашњост цркве као и на околину води закључку да иза свега стоје вредне руке и предан рад.

У цркви Светог Архангела Михаила тога дана провели смо само врло кратких сат времена јер смо према ранијем договору били у обавези да се придржавамо унапред планираног и врло згуснутог програма.

Овде смо моја сапутница Мирјана и ја упознали цењенугоспођу Винку Зорић и као што то по старом српском обичају бива, убрзо закључили да имамо исте пријатеље у Србији и да смо боравили у истом граду, да знамо иста местаОвом приликом упознали смо се и са Гораном и Вањом, брачним паром и предивним људима који су нам понудили да са њима у недељу уколико желимо присуствујемо служби у Храму Светог великомученикаДимитрија у Акрону што смо Мирјана и ја драге воље прихватили. Вања и Горан су нас често током нашег боравка у Америци питали да ли могу да учине нешто за нас, да ли нам треба превоз или било каква подршка. Место где смо одсели у Акрону доста је удаљено од Храма где је била недељна служба. То их ни најмање није омело да дођу по нас што су они и касније несебично чинили када нам је било потребно упркос својим бројнимобавезама.

Помислио сам да ли ће изгледати чудно неочекивани гости на служби у цркви, да ли је велика разлика између нас који долазимо из матице и наше драге браће у расејању...

Храм Светог великомученика Димитрија довољно је великда прими бројни народ који долази да присуствује служби што је било пријатно изненађење. Црквена звона испунила су вешто осликан унутрашњи простор, а Српска православна црква прилагодила је службу и православној браћи са енглеског говорног подручја како би што више људи могло да разуме истинску реч Божју.

По окончању службе, присутном народу обратио се свештеник отац Драган Гороњић, човек као дијамант избрушене ерудиције и изузетне енергије, богат и духом и знањем и огромном вољом за унапређењем своје заједнице, племенит и пун љубави према сваком човеку, пример правог српског господства. У надахнутом говору и узвишеним свештеничким тоном отац Драган захвалио се Мирјани и мени што смо издвојили време да будемо на служби и што смо својим присуством указали част тамошњој српској заједници. Такво достојанство које нам је отац Драган са осталима указао том приликом далеко је превазилазило значај нашег присуства на служби.

Док је Отац Драган говорио схватио сам да тамо нисам гост, да нисам у пролазу него да сам код своје куће, да сам међу својима, међу рођенима и најближима. То је била породица на окупу која познаје и дели међусобне бриге и проблеме али и радости и надања, најлепша слика живе православне заједнице какву би пожелела свака црква и сваки манастир у Србији и било где у свету. Било је више него пријатно бити тада у цркви Светог великомученикаДимитрија у Акрону и упознати се са сународницима који живе далеко од матице Србије.

Како те прве недеље нашег боравка у Акрону, са задовољством смо Мирјана и ја искористили прилику да и следеће недеље присуствујемо служби и будемо део тог величанственог чина, а отац Драган је још једном бираним и надахнутим речима изразио задовољство због нашег присуства. Моје задовољство што сам имао ту привилегију да поделим тако лепе и свечане тренутке са својим сународницима и пријатељима било је немерљиво, много веће него што умем скромним речима да изразим.

У Акрону сам могао да видим да су Срби и остали православци окупљени око цркве Светог Архангела Михаила и оца Милана Пајића и цркве Светогвеликомученика Димитрија и оца Драгана Гороњића одлично организована, чврста и значајна заједница која темељно и константно ради на унапређењу свог положаја и квалитета живота, која грчевито чува своје обичаје, веру и језик али истовремено гаји пријатељство и сарадњу са другима. То су способни и вредни људи који далеко од матичне земље на најбољи начин и врло успешно представљају себе и своју културу и обичаје.

Није на одмет поновити да је од суштинског значаја да Срби у матици и ван ње наставе да граде најчвршће везе и да је неопходно да држава Србија мапира и препозна све заједнице својих сународника како наше везе никад не би биле прекинуте. Једнако је важно да се поново успоставеоне везе које су из разних разлога и историјских непогодапрекинуте некада. Моје чврсто уверење је да су заједнице Срба у Акрону око цркава Светог великомученикаДимитрија и Светог Архангела Михаила пример трајног опстанка и очувања као и напретка српског народа ван матице Србије.

Оче Драгане, оче Милане, драга Вања и драги Горане,драга Винка и сви остали које сам имао за то прекратко време прилике да упознам, неизмерно Вам хвала на свему, на искреном гостопримству и правој хришћанској љубави. У своје име, а бићу слободан да кажем и у име целог српског народа, хвала вам што сте успели да сачувате од предака наслеђене тековине српства и православља у далекој Америци и што свакодневно настојите да те тековине предате генерацијама које ће доћи. Хвала вамшто чините да се свако ко се нађе са вама у друштву осећа поносно и достојанствено али и топло и пријатно као код сопствене куће.

Драги пријатељи, моја врата ће за вас увек бити отворена и будите уверени да од сада у Србији имате још једног пријатеља једнако као што сте и ви уверили мене да у Америци у Охају имам много пријатеља и себи блиских људи.

Желим вам свако добро, пре свега добро здравље и дуг живот, срећу, радост и успех на приватном и пословном плану, мир и слогу увек и на сваком месту. Да да Бог да се видимо опет, у Америци и у Србији. Христос Васкрсе!

Ђорђе Љ. Латиновић, професор историје и иконописац

Охајо - Србија, април 2018.

Photo Gallery

(9 images)


Share This:



< PreviousNext >
You might also like:




  Powered by Orthodox Web Solutions

Home | Back | Print | Side