Help Petar Fight Sarcoma - Give Him a Chance to Live
Our son, Petar Micic, born on October 4, 2010, has been fighting alveolar rhabdomyosarcoma, a rare and aggressive cancer, for the past six years.
His treatment began in Serbia and continued in Stuttgart, Germany, and Cleveland, Ohio. His childhood has been marked by surgeries, chemotherapy, radiation and countless difficult treatments. Each time we hoped the battle was over, we had to begin again.
But Petar has never stopped fighting.
Now, a new treatment opportunity has opened at Memorial Sloan Kettering Cancer Center in New York. Petar has been accepted for treatment, and this opportunity gives our family new hope.
The greatest obstacle is the cost. Our Ohio insurance does not cover the necessary treatment in New York, and the estimated cost is $321,000.
Kragijevac. Belgrade. Stuttgart. Cleveland. Now New York.
This is the journey of a child who has endured more than any child should have to endure — and who is still fighting for his life.
As Petar's parents, we cannot give up while there is still a possibility of treatment.
We are not asking you to promise that this treatment will cure Petar. We are asking you to help us give him the chance to receive it.
If you are able to donate, no amount is too small. If you cannot donate, please share Petar's story with your family, friends, community, church and anyone who may be able to help.
Every donation and every share brings Petar one step closer to the treatment he needs.
Please help Petar have his chance.
With deepest gratitude to everyone standing beside Petar,
Goran Micic, Orthodox Christian Priest, and Kristina Micic
*Petar's parents
Помозимо Петру – нова нада у Њујорку
Наш син Петар Мићић, рођен 4. октобра 2010. године, већ годинама се бори са алвеоларним рабдомиосаркомом, ретким и агресивним малигним тумором.
Његово детињство обележили су болнице, хемиотерапије, зрачења и операције. Лечење је започео у Крагујевцу и Београду, наставио у Штутгарту, а затим у Кливленду. Сваки пут када смо се понадали да је борба завршена, морали смо поново да кренемо.
Сада се појавила нова терапија у Memorial Sloan Kettering Cancer Center у Њујорку која нам улива нову наду. Желимо Петру да пружимо прилику да је добије.
Највећа препрека су трошкови. Наше осигурање из Охаја не покрива потребно лечење у Њујорку, а процена трошкова је више од 321.000 долара.
Крагујевац. Београд. Штутгарт. Кливленд. Сада Њујорк.
То је пут једног детета које не престаје да се бори. Као родитељи, не можемо да станемо док постоји нада и могућност лечења.
Ако можете, помозите Петру донацијом или поделите његову причу. Свака помоћ може нас приближити терапији која му је потребна.
Од срца хвала свима који су уз Петра!
Свештеник Горан Мићић и супруга Кристина
„МАЈЧИНА БОРБА“
Постоје тренуци када се човек више не моли гласно. Не зато што је престао да верује, него зато што је сва његова молитва стала у једно: да онај кога воли оздрави!
Тада нема великих речи. Нема ни питања зашто. Постоји само пут који мора да се пређе и време које одједном више није сат, дан или месец. Време постаје живот.
А најстрашније је када се између тог живота и наде испрече врата која треба отворити, потпис који треба добити, нечије одобрење, затим памтити број предмета, мислити на папир, а посебно очекивати позив на који се чека. За некога је то процедура, а за мајку која се бори за своје дете — то су откуцаји срца.
Она тада не зна за умор.
Када јој кажу да сачека, она зове поново.
Када се једна врата затворе, тражи друга.
Када јој кажу да нешто није могуће, она пита: „А шта јесте могуће?“
Када више нема снаге, наставља снагом за коју до тог дана није знала да постоји.
Јер мајка у таквој борби не тражи привилегију. Не тражи ништа туђе. Тражи само прилику. Још један дан. Још једног лекара. Још један покушај. Још једна отворена врата кроз која би могла да проведе своје дете према животу.
И ту човек почиње да разуме ону Исидорину решеност:
„Али знај, Господе, стићи ћу куда сам пошла, доћи ћу Ти!“
Јер постоје борбе у којима не знамо како ће се пут завршити, али знамо да немамо право да станемо.
Можеш да будеш уморан. Можеш да будеш уплашен. Можеш у мрачном углу, како пише Исидора, стајати „стиснутих зуба и песница“. Можеш се осећати ситно пред болешћу, временом, системом и свим оним што је веће од једног човека.
Али љубав има једну чудесну особину:
она не пита колико је човек велики.
Она од најслабијег направи борца.
Зато је можда највећа молитва понекад управо то непрестајање. Позвати још једном. Покушати још једном. Покушати тамо где су други одустали. Остати уз постељу када сви спавају. Сакрити сопствени страх да га дете не види. И у себи, без гласа, понављати:
Само још данас.
Само још ова врата.
Само још овај покушај.
Само нам, Господе, не дај да закаснимо.
Јер када се мајка бори за живот свога детета, она се не бори против судбине.
Она се бори против времена.
И можда ће на крају тог дугог пута бити уморна, „ситно и мекано самлевена“, како је Исидора написала. Можда ће од ње остати само она тиха, невидљива снага коју нико са стране није умео да измери.
Али ће знати једно:
није стала.
И док год постоје још једна врата на која може да покуца, још један човек кога може да позове, још једна могућност коју може да потражи и још једна молитва коју може да изговори — борба није завршена.
Јер, понекад вера није мирно чекање чуда.
Понекад је вера да идеш даље, са страхом у грудима и надом у срцу, и да кроз сузе кажеш:
„Господе, пут ми је један.
Ићи ћу њиме док год има пута.“
- Написао свештеник Горан Мићић
Share This:
|  |
| ||||||||||||
