PATRONAL FEAST DAY CELEBRATION AT THE NATIVITY OF THE MOST HOLY THEOTOKOS PARISH IN LOUISA, VIRGINIA
On Sunday, September 20th, 2026, on the Forefeast of the Nativity of the Most Holy Theotokos, the parish Feast Day - Slava of the missionary parish Nativity of the Most Holy Theotokos in Louisa, Virginia was solemnly celebrated. The celebration of the great and joyful holiday began with the Hierarchical Divine Liturgy presided over by His Grace, Bishop of Washington-New York and Eastern America, Kyr Irinej, with the concelebration of the Protopresbyter Robert Holet, priest of the Ukrainian Orthodox Church of the USA, and Rev. Deacon Daniel August of Aliquippa, Pennsylvania. Reader John Buffalini, with the parish altar servers, assisted at the altar during the service. The Divine Liturgy was attended by many members of the parish community, as well as faithful people from the nearby Orthodox parishes.
After the reading of the Holy Gospel, His Grace explained to the faithful how today we are celebrating two events: the Forefeast of the Nativity of the Theotokos and the Sunday before the Elevation of the Cross – joy at the birth of the Mother of God, together with the Shadow of the Cross. As such, the Mother of God had to carry both joy and sadness in her heart during her earthly life, for us and our salvation. Joy, because she is the Mother of our God, our Lord Jesus Christ, and sadness, because she knew almost from the beginning, hearing the words of the Elder Simeon in the temple, that a sword would pierce her heart (Luke 2:35), which she saw with her own eyes later on when He was crucified on the Cross, yet never without hope in His resurrection from the dead. She carried these feelings in her heart, staying faithful to God and walking on the path He prepared for her. Therefore, His Grace also emphasized that she was and is the greatest example of the good servants from the Parable about Talents, who multiplied the talents the master gave to them. Following her example, we are taught how to multiply and use our God-given talents not only for ourselves, but for the goodness of the entire world.
After the words “And the mercies of our great God and Savior, Jesus Christ, be with you all”, the service of ordination began. His Grace, through laying of the hands, ordained Subdeacon Vladimir Gavrilović, a devoted member of our parish, to the rank of a deacon. When His Grace asked Vladimir what does he seek from his hands, Vladimir responded with the following words:
“I seek ordination to the Holy Diaconate, Your Grace. I am ready for this service and this blessing. Although coming at the 11th hour, I humbly ask to work in this vineyard in hope that I may receive my wages with those who have labored far longer than me. May my age not be an obstacle but let me labor in this service with the energy of a young man.
I want to thank Your Grace for this honor and this holy calling of which I feel very unworthy. I want to thank my spiritual father Djordje, without whose tender and inspired guidance I wouldn’t be here today, and of course Father Robert for his inspiration and formation. I want to thank the members of this holy church who have supported me and pray for me. I want to especially thank my family – I can’t imagine what I did to deserve such a wonderful wife and children, but I feel that it is only through God’s grace that I have these blessings. And most of all to thank Christ my savior who has ultimately called me to this holy service.
My path here has not been a traditional one. I was born in the old country in 1960, in a time where being openly Christian could be hazardous. But I was blessed by a mother who taught me to pray and took me to church at the risk of her job, and a father who out of kindness emigrated to seek a better life for his family. And I was doubly blessed by a grandmother, a God Worshipper, a pious widow who had secret prayer meetings in her home for the faithful. She taught me about our faith and never despaired of her rebellious grandson, even when her teenage grandson would debate with her about the existence of God. I hope she is smiling on this feast day which is also the day of her birth.
Leaving my homeland at the age of five and growing up in foreign countries, I am eternally grateful to my departed parents for keeping alive in me our Serbian language, culture and Orthodox faith. I wonder what they think of me now standing here before the holy doors?
I am also grateful to my adopted country of America that gave my family freedom and a good life growing up, and for the life I live now in Christ. God eventually led me to Virginia for graduate school to meet my future wife and to be amazed at how close her family, her family values and her Virginia traditions were to my own in Serbia. She is the reason I came back to Orthodoxy, seeing her faith and desire to convert, and she has been tireless in supporting me on the journey that brought me here.
Your Grace, once again, I humbly ask your blessing to receive me into the holy order of the diaconate. Although feeling both unready and unworthy, I put all my trust in Jesus Christ, who makes ready and worthy even the rudest of vessels.”
Following the sermon, His Grace offered the words of wisdom and guidance to Vladimir and the faithful, emphasizing the love the Mother of God has for all of us. Through that love, and by the prayers of Vladimir’s grandmother, she is now opening the doors of the Kingdom of Heaven to Vladimir and his family, and the doors that lead towards the diaconal service. After these inspiring words, Vladimir was led through the royal doors into the altar, and the church hymn “O Holy Martyrs” was sung. During the vesting of the newly ordained deacon with the orarion and cuffs, as well as the presenting of the liturgical fan, Bishop Irinej loudly called on the assembled people to also pronounce the word “Axios” and “Worthy” as a sign of their confirmation of his ordination, which they did with great joy.
Following the Prayer behind the Ambo, Bishop Irinej blessed Festal Bread - Slavski Kolach and Wheat - Koljivo, which were prepared by the Hosts - Kumovi, Milan and Snježana Dimić. After prayers that were read for their health, well-being, and salvation, part of the Festal Bread was given to the Jovanović family, who will be Kumovi for next year’s Slava. After the end of the Divine Liturgy, a table of love – Agape was served in the outdoor setting.
We thank His Grace, our Bishop Kyr Irinej, for the great love and support he provides constantly to our parish community. Every visit of His Grace to our parish always brings great joy to the parishioners. We are also thankful to every member of the parish who worked diligently in the previous weeks to have a wonderful celebration of our patronal feast. Mnogaja ljeta!
ПРОСЛАВА ХРАМОВНЕ СЛАВЕ ПАРОХИЈЕ РОЂЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ У ЛУИЗИ, ВИРЏИНИЈА
У недељу, 20. септембра 2026. године, на дан предпразништва Рођења Пресвете Богородице, свечано је прослављена слава мисионарске парохије Рођење Пресвете Богородице у Луизи, савезна држава Вирџинија. Прослава великог и радосног празника почела је са Светом архијерејском литургијом којом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ вашингтонско-њујоршки и источноамерички г. Иринеј, уз саслуживање пречасног протопрезвитера Роберта Холета, свештеника Украјинске Православне Цркве у САД, и пречасног ђакона Данијела Аугуста из Аликвипе, Пенсилваниа. Чтец Џон Буфалини и парохијски чтечеви су помагали са олтарским дужностима током службе. Светој литургији су присуствовали многобројни чланови парохијске заједнице као и верни народ из оближњих православних парохија.
Након читања Светог Јеванђеља, Његово Преосвештенство је објаснио верницима како данас славимо два догађаја: претпразништво Рођења Богородице и Недељу пре Воздвижења Часног Крста – радост због рођења Богородице, уједно са тугом под сенком Крста. Богородица је током свог земаљског живота морала да носи и радост и тугу у свом срцу, за нас и наше спасење. Радост, јер је Мајка Бога нашег, Господа Исуса Христа, и тугу, јер је скоро од почетка, чувши речи старца Симеона у храму да ће мач пробости њено срце (Лука 2:35), знала да ће Христос умрети страшном смрћу, што је касније и видела својим очима када је био распет на Крсту. Она је носила ова осјећања у свом срцу, остајући вјерна Богу и ходајући путем који јој је Он припремио, но увек са надам у Његово васкрсење из мртвих. Стога је Његово Преосвештенство такође нагласио да је она била и јесте велики пример добрих и верних слугу из приче о талантима, који су умножавали таланте које им је господар подарио. Следећи њен пример, учимо се како да умножавамо и користимо Богом дане таланте не само за себе, већ и за добробит целог света.
Након речи „И да буде милост великог Бога и Спаситеља нашег, Исуса Христа, са свима вама“, почео је чин рукоположења. Његово Преосвештенство, полагањем руку, рукоположио је ипођакона Владимира Гавриловића, члана наше парохије, у чин ђакона. Када је Његово Преосвештенство питао Владимира шта тражи од његових руку, Владимир је одговорио следећим речима:
Молим за рукоположење у чин светог ђакона, Преосвећени Владико. Спреман сам за ову службу и овај благослов. Иако долазим у „једанаести час”, смирено молим да радим у овом винограду, надајући се да ћу примити своју плату заједно са онима који су се трудили много дуже од мене. Нека моје године не буду препрека; нека ми буде допуштено да у овој служби радим са енергијом младића.
Желим да захвалим Вама, Преосвећени Владико, на овој части и овом светом позиву, чијим се осећам сасвим недостојним. Желим да захвалим свом духовном оцу Ђорђу, без чијег нежног и надахнутог вођства данас не бих био овде, као и, наравно, оцу Роберту на његовом надахнућу и поучавању. Желим да захвалим члановима ове свете цркве који су ме подржавали и молили се за мене. Посебно желим да захвалим својој породици – не могу ни да замислим чиме сам заслужио тако дивну супругу и децу, али осећам да те благослове имам искључиво Божјом милошћу. И пре свега, желим да захвалим Христу, Спаситељу мом, који ме је на крају и позвао на ову свету службу.
Мој пут до овде није био уобичајен. Рођен сам у завичају 1960. године, у време када је јавно исповедање хришћанства могло бити опасно. Али, био сам благословен мајком која ме је учила молитви и водила у цркву, ризикујући притом свој посао, као и оцем који је, вођен добротом, емигрирао у потрази за бољим животом за своју породицу. Такође, био сам двоструко благословен баком – побожном удовицом и Богомољком – која је у свом дому организовала молитвене скупове за вернике. Поучавала ме је нашој вери и никада није губила наду у свог бунтовног унука, чак и када би се он, као тинејџер, расправљао с њом о постојању Бога. Надам се да се она сада смеши, на овај празник који је уједно и дан њеног рођења.
Напустивши домовину у петој години и одрастајући у туђини, вечно сам захвалан својим покојним родитељима што су у мени сачували наш српски језик, културу и православну веру. Питам се шта ли мисле о мени док сада стојим овде, пред светим дверима?
Такође сам захвалан својој усвојеној земљи, Америци, која је мојој породици пружила слободу и добар живот током одрастања, као и за живот који сада водим у Христу. Бог ме је на крају довео у Вирџинију на постдипломске студије, где сам упознао своју будућу супругу и задивио се тиме колико су њена породица, њене породичне вредности и вирџинијске традиције биле блиске онима које сам ја познавао у Србији. Она је разлог што сам се вратио православљу, јер сам видео њену веру и жељу да пређе у православну веру, а она ми је била неуморна подршка на путу који ме је довео довде.
Преосвећени владико, још једном Вас смерно молим за благослов да ме примите у свети чин ђакона. Иако се осећам неспремним и недостојним, сву своју наду полажем у Исуса Христа, који чини спремним и достојним чак и најобичније, најгрубље судове.
Након Владимирове беседе, Његово Преосвештенство је понудио речи мудрости и смерница Владимиру и верницима, истичући љубав коју Мајка Божја има према свима нама. Кроз ту љубав и молитве Владимирове баке, она сада отвара врата Царства Небеског Владимиру и његовој породици, и врата која воде ка ђаконској служби. Након ових инспиративних речи, Владимир је проведен кроз царске двери у олтар, а током чега је певана химна „Свети мученици“. Током облачења новорукоположеног ђакона ораром и наруквицама, као и додељивањем рипиде, Владика Иринеј је гласно позвао окупљени народ да такође изговоре речи „Аксиос“ и „Достојан“ као знак потврде ђаконове хиротоније, што су они са великом радошћу и учинили.
По изговореној заамвоној молитви, Епископ Иринеј је осветио славски колач и кољиво, које су припремили кумови славе, Милан и Сњежана Димић. Након прочитаних молитви за њихово здравље, благостање и спасење, део славског колача је предан породици Јовановић, која је преузела кумство славе за наредну годину. Након завршетка свете литургије, под шатором уследила је трпеза љубави – Агапе.
Захваљујемо се Његовом Преосвештенству, нашем Владики Иринеју, на великој љубави и подршци коју непрестано пружа нашој парохијској заједници. Свака посета Његовог Преосвештенства нашој парохији увек доноси велику радост парохијанима. Такође смо захвални свим члановима парохије који су вредно радили претходних недеља како би имали дивну прославу наше парохијске славе. Многаја љета!
|  |
| ||||||||||||
