СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА СВОЈОЈ ДУХОВНОЈ ДЕЦИ O ВАСКРСУ 2026. ГОДИНЕ
ПОРФИРИЈЕ
православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим aрхијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни васкршњи поздрав:
ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
Реч Божја, Јеванђеље Христово, духовна ризница Цркве Божје, из које се десницом Господњом у срца наша сеју семена вечнога живота, препуна је истина скривених у Богу. То нису апстрактне идеје него речи које се испуњавају у нашим животима. Међу њима су и речи којима нас Господ упозорава на времена у којима ће се узети мир са земље (Откр. 6, 3 – 4), када ћемо чути ратове и гласове о ратовима, јер ће устати народ на народ и царство на царство (Мат. 24, 6 – 7 и Лук. 21, 9 – 10).
Ове речи, које су многим поколењима наших предака звучале као упозорење на будућа времена и њихова најава, данас су стварност у којој живимо. Видимо немире међу народима, слушамо гласове о ратовима и сведоци смо ратова, страдањâ и неизвесности у свету. Док небо парају трагови ракетâ смрти, а у ушима узнемиреног човечанства одјекују звуци сирена које најављују разарања и страдања, из дубинâ празног Христовог гроба чује се глас анђела, сведока Васкрсења, који поручује женама мироносицама, а преко њих и свима нама, као и сваком људском бићу: „Не бојте се!” (Мат. 28, 5). Страх не одгони од нас само анђео него, пре и више од њега, Онај Који је укинуо страх од смрти, која јесте суштински разлог за сваки страх. Смрћу смрт победивши, Васкрсли Богочовек Христос нам се такође обраћа речима: „Не бојте се!” (Мат. 28, 10). Тако охрабрени, знамо да застрашујући догађаји наших дана нису последња реч историје него позив на будност и утврђење у Богу.
Шта нам говоре данашњи знаци времена? Иако је празни Христов гроб победио силу свакога гроба и показао да ниједан гроб нема последњу реч, у историји и у нашој стварности и даље постоје живи гробови испуњени мржњом, себичношћу, страстима и самољубљем. Препознајемо их у мрачним људским срцима, у неограниченој себичности, у медијима који шире неистину, у ратовима, у свим нашим страстима и гресима против љубави Божје. Ти гробови, упркос Васкрсењу Христовом, непрестано изопачују и руже сâм живот као бесцен-дар љубави Божје.
Један од најпотреснијих примера такве стварности јесте чињеница да се последице данашње светске кризе, нажалост, мере хладним економским показатељима, мерилима трговаца земаљских (ср. Откр. 18, 3), — финансијским губицима, поремећајима и падовима на берзама и тржиштима, — док у дубокој сенци тих прорачуна остају људске трагедије: смрт невиних, страдање деце и унесрећеност милионâ људи. Управо таква перспектива, у којој се материјална добит ставља испред људског живота, није само довела до ратова и неправди — она се њима и учвршћује. То је велики пораз нас људи.
Свет у коме живимо све је нестабилнији, а човек све уплашенији. Системи вредности се организовано и присилно мењају, притом у смеру антивредности. Обећања и уговори који су свечано потписивани брутално се газе. Сазнање о таквим вероломствима изазива насиље и све веће поделе међу народима, док се политички и културолошки јаз продубљује. На рушевинама умирућих цивилизација цвета духовна неизвесност и губитак смисла.
Зашто се у том свеопштем мраку не препознаје и не види Васкрсли Господ? Одговор на то питање већ је дат у самом Јеванђељу. Васкрслог Богочовека Христа нису одмах могли да препознају ни Његови ученици и непосредни следбеници. Марија Магдалина Га је видела крај празнога Гроба, не знајући да је то Господ Исус Христос (Јов. 20, 14). Препознала Га је пошто јој се обратио именом: „Марија!” (Јов. 20, 16). Исто тако, апостоли Лука и Клеопа нису препознали Господа (Лук. 24, 16) на путу у Емаус него „при ломљењу хлеба” (Лук. 24, 35), када их је Господ причестио.
Васкрслога Господа нису препознали ни апостоли док је са обале Тиверијадског мора посматрао њихов безуспешни риболов (Јов. 21, 4). Препознали су Га тек пошто су, послушавши Његову заповест, бацили мрежу са десне стране лађе и ухватили много риба (Јов. 21, 6 – 7). Препознали су га у чуду као духовном простору у коме се сусрећу и целивају сила Божја и вера људска.
Нису Га апостоли препознали ни у недељним сабрањима иза затворених врата: једном су, уплашени, помислили да виде духа (Лук. 24, 37), а други пут су на основу ранâ од клинова и копља поверовали у стварност Васкрсења и Његово присуство (Јов. 20, 27). Васкрсли Богочовек Христос налазио се међу њима, али они нису били у стању да Га одмах препознају на општељудске начине, до тада њима познате. Тајна непрепознавања није остала само догађај из далеке прошлости, везан за прве дане по Васкрсењу Спасовом; она је стварност која траје до данашњег дана.
Да бисмо видели и препознали Васкрслога Господа, није довољан обичан људски вид. Неопходно је ново, духовно сагледавање — дар одозго, светодуховско искуство. Другим речима, неопходно је да уђемо у однос са Њим да би нам Он даровао познање Самога Себе. Тако је Својим ученицима Луки и Клеопи Господ, на крају, отворио очи и даровао им духовни вид да би Га познали (Лук. 24, 31), а апостолима сабраним иза затворених врата отворио ум да би разумели пророштва Светог Писма (Лук. 24, 45) и оно што се са Господом имало збити.
То што Васкрсли Христос није био одмах препознат не значи да се Он скривао од људи него да је поштовао њихову слободу. На тај начин је поново показао и потврдио оно што је човеку од почетка даровано: слобода да се определи за Бога и да Му из те слободе верује и служи. Христос није људском роду наметнуо истину Васкрсења него ју је положио у простор вере. Шта би било да се Васкрсли јавио Пилату, стао пред Синедрион или се појавио на јерусалимским трговима? Тада би благовест о Васкрсењу постала демонстрација силе и моћи, а сама истина била би, на известан начин, наметнута. Уместо тога, Господ се јавља онима који Га љубе и тиме утемељује нове начине препознавања и прихватања истинског живота.
Који су то начини и како савремени човек може да доживи ту стварност? Савремени човек ту стварност доживљава пре свега као лични сусрет са Богом, у којем га Васкрсли ословљава именом, као што се открио Марији Магдалини. Без личног молитвеног и подвижничког односа није могуће ни упознати ни препознати Бога. Доживљава је затим као општење, заједничарење, у евхаристијском сабрању, причешћујући се телом и крвљу Христовом на светој Литургији. Човек, попут Луке и Клеопе, из самих руку Христових — кроз руке свештенослужитеља — прима Хлеб који силази са неба и дарује живот свету. И најзад, доживљава је као послушање речи Божјој и као искуство чуда, попут апостолâ који су на Тиверијадском мору појмили да је све у Васкрслом Богочовеку чудесно и спасоносно.
Чуда нису само необични догађаји нити само велики Божји захвати у историји. Раздвајање Црвеног мора јесте било чудо. Али је чудо и кад опростимо и прекинемо круг мржње. То није тек морални захтев нити апстрактно начело. То је пројава Васкрсења и учествовање у његовој сили и слави. Освета је распеће без васкрсења, а непраштање и мржња су смрт и заувек запечаћени гроб. Зато Васкрсење није само догађај који припада прошлости него стварност у коју улазимо сваки пут кад опраштамо, када не узвраћамо ударцем на ударац и кад у непријатељу препознајемо брата. Тада бирамо живот уместо смрти. Тада се камен помера и са нашег унутрашњег гроба.
Препознајемо Господа и у сваком људском страдању, којег, нажалост, има напретек, као и у сваком сиромашном, одбаченом и презреном, сусрећући Га у њима кроз делатну љубав. Јер, Васкрсли Господ Исус Христос је рекао: „Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте” (Мат. 25, 40). Управо се у томе показује да вера у Васкрсење није само унутрашње уверење него сила која обликује наш однос према ближњима, према сваком човеку као икони Божјој.
Данас се, с посебном пажњом и бригом, молимо за нашу браћу и сестре на Косову и Метохији, вековном историјском изворишту и духовном средишту српског народа, непосредно делећи с њима сва искушења и изазове с којима се непрекидно суочавају и крепећи их да истрају у свом сведочењу и да остану верни својој Цркви, вери и себи самима. Истовремено, подсећамо све и сваког међу нама да није довољно волети Косово и Метохију, само на речима. Та се љубав мора преточити у дела, у конкретну бригу о ближњима, у братољубива дела милосрђа, у старање о деци и о свима којима је помоћ неопходна. Не сме се допустити да се у свести нашег народа Срби с Косова и из Метохије представе као препрека или сметња неком будућем, наводно бољем животу. Без њих, без наших косовско-метохијских Срба, без Срба Старе Србије, нема бољег живота ни за кога од нас. Сви смо ми један народ и једно Тело у Христу, повезано истом вером и истим страдањем, али и истом надом и истим прослављењем.
Из такве вере и таквог заједништва, драга децо духовна, уђимо у радост Васкрсења и рецимо: „Васкрсење Христово видевши, поклонимо се светоме Господу Исусу, јединоме Безгрешноме”, и са Светим апостолом Павлом ускликнимо: „Где ти је, смрти, жалац? Где ти је, пакле, победа?” (IКор. 15, 55). Утешени силом и благодаћу овог великог и свечаног Празника над празницима, Пасхе нове и свештене, Пасхе велике и непорочне, Пасхе тајанствене, Пасхе која нам је отворила двери рајске, загрлимо једни друге и рецимо и онима који нас мрзе: Браћо! На крају, који је и почетак, сложно запевајмо: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт поразивши и онима у гробовима живот даровавши.
Све вас поздрављамо свепобедним и сверадосним поздравом:
Дано у Патријаршији српској у Београду, о Васкрсу 2026. године.
Ваши молитвеници пред Васкрслим Христом:
Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ПОРФИРИЈЕ
Архиепископ сарајевско-сребренички и Митрополит дабробосански ХРИЗОСТОМ
Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски ЈОАНИКИЈЕ
Архиепископ сирмијски и Митрополит сремски ВАСИЛИЈЕ
Архиепископ и Митрополит бањалучки ЈЕФРЕМ
Архиепископ и Митрополит будимски ЛУКИЈАН
Архиепископ вршачки и Митрополит банатски НИКАНОР
Архиепископ новограчаничко-чикашки и Митрополит средњезападноамерички ЛОНГИН
Архиепископ торонтски и Митрополит канадски МИТРОФАН
Архиепископ новосадски и Митрополит бачки ИРИНЕЈ
Архиепископ стокхолмски и Митрополит скандинавски ДОСИТЕЈ
Архиепископ и Митрополит жички ЈУСТИН
Архиепископ и Митрополит врањски ПАХОМИЈЕ
Архиепископ крагујевачки и Митрополит шумадијски ЈОВАН
Архиепископ пожаревачки и Митрополит браничевски ИГЊАТИЈЕ
Архиепископ и Митрополит зворничко-тузлански ФОТИЈЕ
Архиепископ и Митрополит милешевски АТАНАСИЈЕ
Архиепископ диселдорфско-берлински и Митрополит немачки ГРИГОРИЈЕ
Архиепископ и Митрополит рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ
Архиепископ и Митрополит крушевачки ДАВИД
Архиепископ ромулијанско-зајечарски и Митрополит тимочки ИЛАРИОН
Архиепископ и Митрополит нишки АРСЕНИЈЕ
Архиепископ сиднејско-велингтонски и Митрополит аустралијско-новозеландски СИЛУАН
Архиепископ задарско-шибенички и Митрополит далматински НИКОДИМ
Архиепископ и Митрополит будимљанско-никшићки МЕТОДИЈЕ
Архиепископ мостарско-требињски и Митрополит захумско-херцеговачки и стонско-приморски ДИМИТРИЈЕ
Архиепископ лосанђелески и западноамерички МАКСИМ
Архиепископ горњокарловачки ГЕРАСИМ
Епископ вашингтонско-њујоршки и источноамерички ИРИНЕЈ
Епископ пакрачки и славонски ЈОВАН
Епископ швајцарски АНДРЕЈ
Епископ бихаћко-петровачки СЕРГИЈЕ
Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички КИРИЛО
Епископ осечкопољски и барањски ХЕРУВИМ
Епископ ваљевски ИСИХИЈЕ
Епископ шабачки ЈЕРОТЕЈ
Епископ париски и западноевропски ЈУСТИН
Епископ лондонски и великобританско-ирски НЕКТАРИЈЕ
Епископ умировљени зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ
Епископ умировљени канадски ГЕОРГИЈЕ
Епископ умировљени средњоевропски КОНСТАНТИН
Епископ умировљени славонски САВА
Епископ умировљени милешевски ФИЛАРЕТ
Епископ умировљени нишки ЈОВАН
Викарни Епископ ремезијански СТЕФАН
Викарни Епископ мохачки ДАМАСКИН
Викарни Епископ марчански САВА
Викарни Епископ хумски ЈОВАН
Викарни Епископ хвостански АЛЕКСЕЈ
Викарни Епископ новобрдски ИЛАРИОН
Викарни Епископ липљански ДОСИТЕЈ
Викарни Епископ топлички ПЕТАР
Викарни Епископ јенопољски НИКОН
Викарни Епископ моравички ТИХОН
Викарни Епископ диоклијски ПАЈСИЈЕ
Викарни Епископ костајнички СЕРАФИМ
THE SERBIAN ORTHODOX CHURCH
TO HER SPIRITUAL CHILDREN AT PASCHA, 2026
PORFIRIJE
By the Grace of God
Orthodox Archbishop of Pec, Metropolitan of Belgrade-Karlovci, and Serbian Patriarch, with all the Hierarchs of the Serbian Orthodox Church to all the clergy, monastics, and all the sons and daughters of our Holy Church: grace, mercy, and peace from God the Father, and our Lord Jesus Christ, and the Holy Spirit, with the joyous Paschal greeting:
CHRIST IS RISEN!
The Word of God, the Gospel of Christ, the spiritual treasury of the Church of God—out of which, by the right hand of the Lord, the seeds of eternal life are sown into our hearts—is filled with truths hidden in God. These are not abstract ideas, but words that are fulfilled in our lives. Among them are also those words by which the Lord warns us of times when peace will be taken from the earth (cf. Rev. 6:3–4), when we shall hear of wars and rumors of wars, for nation will rise against nation, and kingdom against kingdom (cf. Matt. 24:6–7; Luke 21:9–10).
These words, which to many generations of our forefathers sounded as a warning and a foretelling of times to come, have today become the reality in which we live. We see unrest among nations, we hear of wars and rumors of wars, and we are witnesses to conflicts, suffering, and uncertainty in the world. While the skies are torn by the trails of rockets of death, and in the ears of troubled humanity echo the sounds of sirens announcing destruction and suffering, from the depths of the empty Tomb of Christ there is heard the voice of the angel, a witness of the Resurrection, who proclaims to the myrrh-bearing women—and through them to all of us, and to every human being: “Do not be afraid!” (Matt. 28:5). Fear is not driven away from us only by the angel, but even more so by Him who has abolished the fear of death, for death is the very root of all fear. By His death trampling down death, the Risen God-Мan Christ also speaks to us, saying: “Do not be afraid!” (Matt. 28:10). Thus strengthened, we know that the frightening events of our days are not the final word of history, but a call to vigilance and to be firmly established in God.
What do the signs of our times tell us today? Although the empty Tomb of Christ has conquered the power of every grave and revealed that no tomb has the final word, still in history and in our present reality there remain living tombs—filled with hatred, selfishness, passions, and self-love. We recognize them in the darkened hearts of men, in boundless self-centeredness, in media that spread falsehood, in wars, and in all our passions and sins against the love of God. These tombs, despite the Resurrection of Christ, continually distort and defile life itself, which is the priceless gift of divine love.
One of the most striking examples of such a reality is this: the consequences of today’s global crisis are, tragically, measured by cold economic indicators, by the standards of earthly merchants (cf. Rev. 18:3)—financial losses, disruptions, and declines in markets and exchanges—while in the deep shadow of such calculations remain human tragedies: the death of the innocent, the suffering of children, and the misery of millions. Such a perspective, in which material gain is placed above human life, has not only led to wars and injustices—it is strengthened by them. This is a great defeat for us as human beings.
The world in which we live grows ever more unstable, and man ever more fearful. Systems of values are being deliberately and forcibly changed, and in the direction of anti-values. Promises and covenants once solemnly made are trampled without shame. The awareness of such betrayals gives rise to violence and ever greater divisions among nations, while political and cultural divisions deepen. Upon the ruins of dying civilizations there flourishes a spiritual uncertainty and a loss of meaning.
Why, then, in this all-encompassing darkness, is the Risen Lord neither recognized nor seen? The answer is already given in the Gospel itself. Even the disciples and closest followers of the Risen God-Мan Christ did not at once recognize Him. Mary Magdalene saw Him near the empty Tomb yet did not know that it was the Lord Jesus Christ (cf. John 20:14). She recognized Him only when He called her by name: “Mary!” (John 20:16). Likewise, the Apostles Luke and Cleopas did not recognize the Lord (cf. Luke 24:16) on the road to Emmaus, but only “in the breaking of the bread” (cf. Luke 24:35), when the Lord made Himself known to them.
Nor did the apostles recognize Him when He stood on the shore of the Sea of Tiberias, watching their fruitless fishing (cf. John 21:4). They came to know Him only after, in obedience to His word, they cast the net on the right side of the boat and caught a great multitude of fish (John 21:6–7). They recognized Him in the miracle—as in a spiritual space where the power of God and the faith of man meet and embrace.
Neither did they recognize Him at once in their gatherings behind closed doors: at one time, in fear, they thought they saw a spirit (cf. Luke 24:37); at another, they believed through the wounds of the nails and the spear, and thus came to know the reality of the Resurrection and His living presence (cf. John 20:27). The Risen God-Man Christ stood among them, yet they were not able to recognize Him immediately by the ordinary human means known to them. This mystery of not recognizing Him has not remained merely an event of the distant past, bound to the first days after the Savior’s Resurrection—it is a reality that endures even to this day.
In order to see and recognize the Risen Lord, ordinary human sight is not sufficient. What is required is a new, spiritual vision—a gift from above, an experience of the Holy Spirit. In other words, we must enter a living relationship with Him, that He Himself may grant us the knowledge of His Person. Thus the Lord, in the end, opened the eyes of His disciples Luke and Cleopas and gave them spiritual sight to recognize Him (cf. Luke 24:31), and to the apostles gathered behind closed doors He opened their understanding, that they might comprehend the prophecies of the Holy Scriptures (cf. Luke 24:45) and all that was to be fulfilled in Him.
That the Risen Christ was not immediately recognized does not mean that He was hiding Himself from men, but rather that He honored their freedom. In this way He once again revealed and confirmed that which was given to man from the beginning: the freedom to choose God, and from that freedom to believe in Him and to serve Him. Christ did not impose the truth of the Resurrection upon the human race but placed it within the realm of faith. What would have happened had the Risen One appeared to Pilate, stood before the Sanhedrin, or shown Himself in the marketplaces of Jerusalem? Then the glad tidings of the Resurrection would have become a demonstration of power and force, and the truth itself would, in a sense, have been imposed. Instead, the Lord reveals Himself to those who love Him, thereby establishing new ways of recognizing and receiving the true life.
What, then, are these ways, and how can the contemporary man experience this reality? Above all, he experiences it as a personal encounter with God, in which the Risen Lord calls him by name, as He revealed Himself to Mary Magdalene. Without a personal life of prayer and ascetic striving, it is not possible either to know God or to recognize Him. He also experiences it as communion, as participation in the Eucharistic assembly, receiving the Body and Blood of Christ in the Divine Liturgy. Like Luke and Cleopas, man receives from the very hands of Christ—through the hands of His ministers—the Bread which comes down from heaven and gives life to the world. And finally, he experiences it through obedience to the Word of God and through the reality of miracle, like the apostles who, on the Sea of Tiberias, came to understand that all things in the Risen God-Man are wondrous and saving.
Miracles are not only extraordinary events, nor merely great divine interventions in history. The parting of the Red Sea was indeed a miracle. But it is also a miracle when we forgive and break the cycle of hatred. This is not merely a moral demand or an abstract principle—it is a manifestation of the Resurrection and a participation in its power and glory. Vengeance is a crucifixion without resurrection, while unforgiveness and hatred are death and a tomb sealed forever. Therefore, the Resurrection is not only an event belonging to the past, but a reality into which we enter each time we forgive, each time we do not return blow for blow, and each time we recognize a brother in our enemy. Then we choose life instead of death. Then the stone is rolled away from our own inner tomb.
We also recognize the Lord in every human suffering—of which, sadly, there is so much—and in every poor, rejected, and despised person, encountering Him in them through active love. For the Risen Lord Jesus Christ has said: “As you did it to one of the least of these My brethren, you did it to Me” (Matt. 25:40).
It is precisely in this that we see that faith in the Resurrection is not merely an inner conviction, but a power that shapes our relationship toward our neighbors—toward every human being as an icon of God.
Today, with particular care and concern, we pray for our brothers and sisters in Kosovo and Metohija, the centuries-old historical fountain and spiritual heart of Serbia and the Serbian people. We share directly in all the trials and challenges they continually face, strengthening them to persevere in their witness and to remain faithful to their Church, to their faith, and to themselves. At the same time, we remind each and every one among us that it is not enough merely to love Kosovo and Metohija. This love must be made manifest in deeds—in concrete care for our neighbors, in works of brotherly mercy, in concern for children and for all who are in need. We must not allow the consciousness of our people to be shaped in such a way that the Serbs of Kosovo and Metohija are seen as an obstacle to some supposed better future life. Without them—without our Serbian brethren of Kosovo and Metohija, without the Serbs of Old Serbia—there can be no better life for any of us. For we are all one people and one Body in Christ, united by the same faith and the same suffering, but also by the same hope and the same glorification.
From such faith and such communion, beloved spiritual children, let us enter into the joy of the Resurrection and say: “Having beheld the Resurrection of Christ, let us worship the holy Lord Jesus, the only Sinless One,” and with the Holy Apostle Paul let us cry out: “O death, where is thy sting? O Hades, where is thy victory?” (1 Cor. 15:55). Comforted by the power and grace of this great and radiant Feast of feasts—the new and holy Pascha, the great and blameless Pascha, the mystical Pascha which has opened unto us the gates of Paradise—let us embrace one another and say even to those who hate us: Brothers! And at the end, which is also the beginning, let us sing together with one voice: Christ is risen from the dead, trampling down death by death, and upon those in the tombs bestowing life.
We greet you all with the all-victorious and all-joyful greeting:
CHRIST IS RISEN!
Given at the Serbian Patriarchate in Belgrade at Pascha 2026.
Your intercessors before the Resurrected Christ:
Archbishop of Pec, Metropolitan of Belgrade-Karlovci, and Serbian Patriarch PORFIRIJE
Archbishop of Sarajevo and Metropolitan of Dabro-Bosna CHRYSOSTOM
Archbishop of Cetinje and Metropolitan of Montenegro and the Coastlands JOANIKIJE
Archbishop of Sirmija and Metropolitan of Srem VASILIJE
Archbishop and Metropolitan of Banja Luka JEFREM
Archbishop and Metropolitan of Budim LUKIJAN
Archbishop of Vrsac and Metropolitan of Banat NIKANOR
Archbishop of New Gracanica and Chicago and Metropolitan of Midwestern America LONGIN
Archbishop of Toronto and Metropolitan of Canada MITROPHAN
Archbishop of Novi Sad and Metropolitan of Backa IRINEJ
Archbishop of Stockholm and Metropolitan of Scandinavia DOSITEJ
Archbishop and Metropolitan of Zicha JUSTIN
Archbishop and Metropolitan of Vranje PAHOMIJE
Archbishop of Kragujevac and Metropolitan of Sumadija JOVAN
Archbishop of Pozarevac and Metropolitan of Branicevo IGNATIJE
Archbishop and Metropolitan of Zvornik-Tuzla FOTIJE
Archbishop and Metropolitan of Mileseva ATANASIJE
Archbishop of Düsseldorf-Berlin and Metropolitan of Germany GRIGORIJE
Archbishop and Metropolitan of Ras and Prizren TEODOSIJE
Archbishop and Metropolitan of Krusevac DAVID
Archbishop of Romul-Zajecar and Metropolitan of Timok ILARION
Archbishop and Metropolitan of Nis ARSENIJE
Archbishop of Sydney-Wellington and Metropolitan of Australia-New Zealand SILUAN
Archbishop Zadar-Sibenik and Metropolitan of Dalmatia NIKODIM
Archbishop and Metropolitan of Budimlje-Niksic METODIJE
Archbishop of Mostar-Trebinje and Metropolitan of Zahum-Herzegovina and Ston-Coastland DIMITRIJE
Archbishop of Los Angeles and Western America MAXIM
Archbishop of Gornji Karlovac GERASIM
Bishop of Washington-New York and Eastern America IRINEJ
Bishop of Pakrac and Slavonia JOVAN
Bishop of Switzerland ANDREJ
Bishop of Bihac-Petrovac SERGIJE
Bishop of Buenos Aires and South-Central America KIRILO
Bishop of Osek-Polje and Baranja HERUVIM
Bishop of Valjevo ISIHIJE
Bishop of Sabac JEROTEJ
Bishop or Paris and Western Europe JUSTIN
Bishop of London and Great Britain-Ireland NEKTARIJE
Retired Bishop of Zvornik-Tuzla VASILIJE
Retired Bishop of Canada GEORGIJE
Retired Bishop of Central Europe KONSTANTIN
Retired Bishop of Slavonija SAVA
Retired Bishop of Mileseva FILARET
Retired Bishop of Nis JOVAN
Vicar Bishop of Remezijan STEFAN
Vicar Bishop of Mohac DAMASKIN
Vicar Bishop of Marca SAVA
Vicar Bishop of Hum JOVAN
Vicar Bishop of Hvostan ALEKSEJ
Vicar Bishop of Novo Brdo ILARION
Vicar Bishop of Lipljane DOSITEJ
Vicar Bishop of Toplica PETAR
Vicar Bishop of Jenopolje NIKON
Vicar Bishop of Moravica TIHON
Vicar Bishop of Dioklia PAJSIJE
Vicar Bishop of Kostajnica SERAFIM
|  |
| |||||||||||
