On the second preparatory Sunday before the beginning of the Great and Holy Fast, February 8, 2026, the youngest church community of the Eastern American Diocese — the Mission Parish of Saints Cyril and Methodius in Middlefield, CT — gathered around its hierarch, His Grace Bishop Irinej of Washington–New York and Eastern America, in order to prayerfully celebrate its first Archbishop and Enlightener, Saint Sava of Serbia. A particular spiritual joy and prayerful atmosphere were also evident due to the fact that this was the first Saint Sava celebration, that is, the first hierarchical Liturgy served beneath the vaults of the new parish church in Middlefield.

Concelebrating with His Grace were Protosyngellos Nektarije (Tešanović), temporary administrator of the Mission Parish of Saints Cyril and Methodius, and Deacon Vladimir Srbljak.

This liturgical celebration was further characterized by the Church’s prescription that on this very Sunday, at the Divine Liturgy, the 135th pericope from the Gospel according to Luke (Luke 15:11–32) be read, which speaks of Christ’s well-known parable of the Prodigal Son. Interpreting the words of this parable as conveyed by the Evangelist Luke, His Grace Bishop Irinej first spoke about the importance and integral thematic connection between the Gospels of the first two preparatory Sundays before the beginning of the Great Fast — the Publican and the Pharisee (Luke 18:10–14) and the Prodigal Son — that is, their fundamental spiritual messages: humility and repentance.

“In the name of the Father and of the Son and of the All-Holy and Life-creating Spirit!

My beloved,

I rejoice immensely, and my heart rejoices within me, to find myself once again here with you, and finally in your church! Blessed be this present day when all of us together celebrate the great and exalted name of our Holy Father Sava, for the first time under your roof. Truly, this is a great and joyous day! This Sunday is the second preparatory Sunday before the Great and Holy Lent. Last Sunday we heard the Gospel that spoke of a Pharisee — a learned but proud man who, in contemporary terms, we might say was a lawyer. He was full of himself. The Gospel speaks of how he exalted himself while praying to God, but in fact was boasting to God that he was better than the others. Meanwhile, another man, who was a tax collector — he gathered money and was therefore despised — uttered only the words: ‘God, be merciful to me, a sinner.’ He was justified by his prayer because he discovered humility within himself. And all of us — in order to approach the Great and Holy Lent — must first discover that same humility within ourselves. If we discover it, only then can we approach today’s Gospel and understand what it is about — what its purpose is.

In today’s Gospel we hear of a very rich and wealthy man who had two sons — an elder and a younger. The elder son was always honorable and obedient to his father, doing everything necessary for him and his household. But the younger son — as is most often the case with the youngest children — was far freer than his older brother. He sought an abundance of money and a life of luxury, and one day remembered to ask his father for his portion of the inheritance so that he might depart and live his own life. And so it was. Pay attention to who represents whom in this Gospel. The father, who loves both sons equally, in this parable is an image of God the Father, our living God, who loves us all immeasurably and without exception. On the other hand, there are the two sons — one who is obedient and another who wishes to live in luxury and does not care for his home and household.

During today’s Liturgy we must discover for ourselves who represents whom. Are we the elder or the younger son? What is the difference between them? Or rather — as is most often the case — does each of us carry within ourselves the traits of both the elder and the younger son? The younger son departed and lived in luxury. We heard how, in the land to which he went, he spent everything he had received from his father, eventually seeking to eat what the swine ate. Yet in his misery and destitution he remembered: ‘How well I lived in my father’s house! It is time for me to return to my father and repent with the words: Father, I have sinned against heaven and before you; receive me as one of your servants.’ And the father, like every father, ran out of the house, spread his fatherly arms, and desired only that his son return to his embrace. For the father cares for nothing more than for his son. ‘This my son,’ said the father, ‘was dead and is alive again.’

Thus we arrive at the two fundamental themes of today’s Gospel. The first concerns the question of distance, and the second, return. What does distance mean? It is the state of the human soul. Distance means abandoning the Father’s home. Each of us, by entering into some sin, distances himself from our heavenly Father — we are no longer in His home. Yet He constantly awaits us with outstretched arms and looks for our return, our repentance, so that we might once again understand what it means to be a son and to live in the Father’s house, for that house represents love. The one who abides in love abides together with his heavenly Father, God. Do we wish to be in unceasing communion with God? That is the first question of today’s Gospel, while the second concerns the elder son. He is, we might say, an example of an obedient child. He was always at home and did what was required, and nothing was difficult for him. He never even thought of leaving his father. Yet, like his younger brother, he also fell into a grave sin. When he came home and saw the great feast prepared — the fatted calf that the father had prepared for his son who had departed and squandered all his possessions living a prodigal life in a distant, foreign land — he could only ask how this was possible. The father, however, likewise ran out to meet this elder son, who did not even wish to enter the house and rejoice with the father and the brother who had returned. The father receives equally those who are constantly with Him and those who abandon Him; He equally awaits their return. This elder son, unlike the younger, though obedient, revealed within himself a great sin — jealousy. What does jealousy (ljubomora) mean in the Serbian language? The death of love. At that moment, love was extinguished within him, and therefore he asks the father: how is this even possible?

The elder son is a man who lived exclusively according to the letter of the law. The law prescribes how one ought to live. The father, unlike him, had the law of life inscribed upon his heart and lived not by the letter but by the spirit of the law. It is not enough for us merely to follow the letter blindly, but rather the spirit — that is, the intention — of that law. Thus we must ask ourselves: who actually sinned against the father — the younger or the elder son? Or perhaps both? Which of the two dwells within us? Do we possess within ourselves both traits of character?

Therefore, the question must be asked why the father, in this parable of Christ, commanded that the fatted calf be slaughtered. That calf represents, in fact, Jesus Christ, the Son of God. What God asked of His Son He does not ask of us — that the Son grant His life to all of us, that He sacrifice Himself for us and for our transgressions. 

Whether they be the sins of the elder or the younger son, the calf was equally slain; equally was Christ crucified, hanging upon the Cross for us and for our salvation. In sum, the one who can find within himself the humility described in last Sunday’s Gospel must also find repentance — that is, the return from the distant land of which we heard today — for in the far country of sin we are also distant from our God.”

Following the Divine Liturgy, the children of the parish prepared an appropriate Saint Sava recital and program. The celebration then continued in the church hall.

ПРОСЛАВА СВЕТОГ САВЕ У МИДЛФИЛДУ, КОНЕКТИКАТ

У другу припремну недељу пред почетак Великог и Часног поста, 8. фебруара 2026. године, најмлађа црквена заједница Епархије источноамеричке — Мисионарска парохија Светих Ћирила и Методија у Мидлфилду, савезна држава Конектикат — сабрала се око свог првојерарха, Његовог Преосвештенства Епископа вашингтонско-њујоршког и источноамеричког господина Иринеја, како би молитвено прославила свог првог Архиепископа и Просветитеља, Светог Саву Српског. Нарочита духовна радост и молитвена атмосфера биле су изражене и због чињенице да је ово била прва светосавска прослава, односно прва архијерејска Литургија служена под сводовима новог парохијског храма у Мидлфилду.

Његовом Преосвештенству саслуживали су протосинђел Нектарије (Тешановић), привремени администратор Мисионарске парохије Светих Ћирила и Методија, и ђакон Владимир Србљак.

Ово литургијско славље окарактерисало је и то што је Црква прописала да се управо у ту недељу на Светој Литургији чита зачало 135. из Јеванђеља по Луки (Лк. 15, 11–32), које говори о чувеној Христовој параболи о блудном сину. Тумачећи речи ове параболе које преноси јеванђелиста Лука, Његово Преосвештенство Епископ Иринеј говорио је најпре о значају и интегралној тематској повезаности између јеванђеља прве две припремне недеље пред почетак Великог поста — о митару и фарисеју (Лк. 18, 10–14) и о блудном сину — односно о њиховим основним духовним порукама: смирењу и покајању.

„У име Оца и Сина и Свесветог и Живоначалног Духа!

Најљубљенији,

Колико се радујем и колико се срце моје радује у мени што се налазим, ево поново, овде код вас и напокон у вашем храму! Нека је благословен овај данашњи дан када сви скупа славимо велико и узвишено име Светог Оца нашега Саве, по први пут под вашим кровом. Заиста, ово је велики и радосни дан! Ова недеља је друга припремна недеља уочи Великог и Часног поста. Прошле недеље чули смо Јеванђеље које говори о једном фарисеју — ученом, али гордом човеку који је, по савременом речнику, можемо рећи, био адвокат. Био је препун себе. Јеванђеље говори о томе колико се он узносио молећи се Богу, а заправо се хвалећи Богу како је бољи од осталих. Док је други човек, који је био цариник — прикупљао је новац и због тога био омражен — само изговорио речи: „Боже, смилуј се на мене грешнога.“ Он се оправдао својом молитвом, јер је у себи открио смирење. И сви ми — да бисмо приступили Великом и Часном посту — морамо најпре да откријемо у себи то исто смирење. Ако га откријемо, тек онда можемо приступити данашњем Јеванђељу и схватити о чему је реч — која је његова сврха.

У данашњем Јеванђељу говори се о веома богатом, имућном човеку који је имао два сина — старијег и млађег. Старији син је увек био поштен и послушан свом оцу, чинећи све што је било потребно за њега и његово домаћинство. А млађи син — као што то најчешће бива са најмлађом децом — био је далеко слободнији од старијег брата. Тражио је изобиље новца и живот у раскоши, те се једног дана сетио да затражи од оца свој део наслеђа како би отишао и живео сопственим животом. Тако је и било. Обратите пажњу на то ко представља кога у овом Јеванђељу. Отац, који једнако воли оба сина, у овој параболи је слика Бога Оца, нашег живога Бога, који нас све воли неизмерно и без изузетка. Са друге стране, ту су два сина — један који је послушан и други који жели да живи у раскоши и не мари за своју кућу и домаћинство.

У току данашње Литургије морамо открити сами за себе ко кога заправо представља. Да ли смо ми старији или млађи син? Која је разлика између њих? Или пак — што најчешће бива — да ли свако од нас у себи носи особине и старијег и млађег сина? Млађи син је отишао и живео у раскоши. Чули смо како је у земљи у коју је отишао потрошио све што је добио од оца, тражећи напослетку да једе оно што свиње једу. Сетио се, међутим, у свом јаду и беди: „Како сам лепо живео у дому свога оца! Време је да се вратим оцу и покајем речима: Оче, сагреших небу и теби; прими ме као слугу свога.“ А отац, као и сваки отац, истрчавши из куће, раширио је своје очинске руке и тражио само да му се син врати у наручје. Јер отац не мари ни за шта више до свога сина. „Овај мој син,“ рече отац, „био је мртав и сада оживе.“

Долазимо тиме до две основне теме данашњег Јеванђеља. Прва се тиче питања удаљености, а друга повратка. Шта значи удаљеност? То је стање људске душе. Удаљеност значи напуштање дома Очевог. Свако од нас, уласком у неки грех, удаљује се од нашег небеског Оца — више нисмо у Његовом дому. А Он нас стално чека раширених руку и ишчекује наш повратак, наше покајање, како бисмо поново схватили шта значи бити син и живети у дому Очевом, јер тај дом представља љубав. Онај који обитава у љубави, заједно је са својим небеским Оцем, Богом. Да ли ми желимо да будемо у непрестаној заједници са Богом? То је прво питање данашњег Јеванђеља, док се друго тиче старијег сина. Он је, рекли бисмо, пример послушног детета. Увек је био код куће и чинио оно што је требало, и ништа му није било тешко. Никада није ни помислио да напусти свога оца. Он је, међутим, попут млађег брата, такође пао у тежак грех. Када је дошао кући, видевши велику гозбу припремљену — угојено теле које је отац припремио за свог сина који је отишао и потрошио све имање живећи блудним животом у далекој, туђој земљи — могао се само питати како је то могуће. Отац је, пак, једнако истрчао у сусрет и овом старијем сину, који није хтео чак ни да уђе у кућу и радује се са оцем и братом који се вратио. Отац дочекује једнако оне који су стално са Њим и оне који Га напусте; једнако чека њихов повратак. Овај старији син, за разлику од млађег, иако је био послушан, разоткрио је у себи велики грех — љубомору. Шта на српском језику значи љубомора? Смрт љубави. У том тренутку љубав је у њему угашена и зато пита оца: како је ово уопште могуће?

Старији син је човек који је живео искључиво по слову закона. Закон налаже како треба да се живи. Отац је, за разлику од њега, имао закон живота исписан на свом срцу и живео је не по слову, већ по духу закона. Не вреди нам само слепо пратити слово, већ дух, то јест намеру тог закона. Тако морамо себи поставити питање: ко се заправо огрешио о оца — млађи или старији син? Или пак и један и други? Ко се од њих двојице налази у нама? Имамо ли у себи и једну и другу црту личности? Стога се мора поставити питање због чега је отац, у овој Христовој параболи, тражио да се закоље угојено теле. То теле представља, заправо, Исуса Христа, Сина Божијег. Оно што је Бог тражио од свог Сина не тражи од нас — да Син подари живот Свој свима нама, да се жртвује ради нас и наших сагрешења.

Били то греси старијег или млађег сина, једнако је теле заклано; једнако је Христос разапет висио на Крсту ради нас и ради нашега спасења. Све у свему, онај који у себи може пронаћи смирење, описано у прошлонедељном Јеванђељу, треба да пронађе и покајање — односно повратак из удаљене земље о којој смо чули данас — јер у далекој земљи греха удаљени смо и од Бога нашега.“

По завршетку Свете Литургије, деца парохије припремила су пригодан светосавски рецитал и приредбу. Славље је потом настављено у црквеној сали за трпезом љубави.