The clergy and faithful people of Cleveland and the surrounding area gathered on Thursday, January 8, 2026, on the day when the Holy Orthodox Church celebrates the Synaxis of the Most Holy Theotokos and Saint Joseph the Betrothed, around their hierarch, His Grace Bishop of Washington–New York and Eastern America, the Right Reverend Irinej, at the sacred monastic community of the Synaxis of the Holy Archangel Gabriel—New Marcha, in order to offer liturgical thanksgiving to God and at the same time to bear witness to a great and significant event for the Serbian Orthodox Church on the North American continent—the installation of Mother Paraskeva (Milosavljević) as abbess of this holy monastery.
Concelebrating with His Grace were priests of the Cleveland Deanery, among whom were: Protopresbyter Milan Pajić, Dean of the Cleveland Deanery, Protopresbyter-Stavrophor Dragan Lj. Zarić, Presbyter-Economos Mark Resanović, Presbyter-Economos Aleksa Pavićević, Hieromonk Sava (Griscom), spiritual father of the New Marcha Monastery, Presbyters Dragan Vuković, Sreten Stanojević, and Mirko Tomašević, as well as Deacon Predrag Lemajić.
Prayerfully present were also the Episcopal Deputy of His Grace, Protopresbyter-Stavrophor Rade Merick, along with representatives of local Orthodox jurisdictions: Protopresbyter Alexander Garklavs, and Protopresbyter Michael Simerick of Saint Theodosius Cathedral, both of the Orthodox Church in America, as well as Sisters Seraphima and Sarah from the Orthodox Monastery of the Transfiguration of the Lord, of the Romanian Episcopate of America, in Ellwood City, Pennsylvania.
Following the appointed readings from the Apostle (Pericope 306: Heb. 2: 11–18) and the Gospel (Pericope 4: Mat. 2: 13–23), His Grace addressed the faithful with the divinely inspired words of an archpastoral homily, which we reproduce in full below:
“Christ is Born!
My beloved, this is truly the day that the Lord has made; let us therefore rejoice in it and be exceedingly glad (Psalm 118:24). In the midst of our great joy—for Christ is born, God has become man, the perfect God-Man, Jesus Christ, for us and for our salvation—joy meets joy.
And yet, on this very day, the second day of the Nativity, we encounter death—horrific, frightening death. A king desires to destroy a newborn King. Herod sends out orders that all the boys two years of age and under in Bethlehem are to be slain, because the Magi would not reveal to him where this new King was born—the One who has come to rule not only this earth, but life even after this world shall pass away.
And so, as we hear, that which the prophets spoke has truly come to pass. On the one hand, the great prophet Isaiah, who seven hundred years before the birth of Christ proclaimed: “Behold, a virgin shall conceive and bear a Son, and His name shall be called Emmanuel”—S nami Bog (God with us) (Isaiah 7:14). And then there come the frightening words of the prophet Jeremiah, who speaks of great lamentation and mourning in Ramah, where the children are no more; Rachel, a mother, cannot to be comforted because her children are no more (Jeremiah 31:15). And then we recall the words of the prophet Hosea: “Out of Egypt I have called My Son” (Hosea 11:1), and that He shall be called a Nazarene. Thus, the Virgin, together with Joseph—being warned in a dream—fled from Bethlehem of Judea into Egypt in order to save the life of the Christ Child.
There are even two magnificent legends associated with this flight into Egypt. One tells us that Mary wondered how she would cross the desert—how she would travel with the Child, having just given birth. A man appeared and offered her his donkey. “Take it,” he said. “I am a thief. I have stolen all my life, even this donkey. But I must make remission for what I have done. You need this—take it.” According to the legend, Mary looked at him and said, “My Son will remember you when your time comes.” And was he not the Good Thief on the Cross who said, “Lord, remember me when You come into Your Kingdom” (Luke 23:42)?
Another legend tells us that as the night grew long and cold in the Egyptian desert, Mary sought a place of shelter for her Child. She found rest beneath a large rosemary bush. We are accustomed to seeing rosemary in small pots, but in lands of constant warmth it grows into a large and substantial bush, indeed. She fell asleep under that rosemary bush with her Child. When she awoke the next morning, the rosemary bush was filled with a divine fragrance, and behold—small blue flowers had appeared upon it. Blue, the color of the Theotokos in our Church; blue, the color of humanity; and the fragrance, the fragrance of a mother’s love for her Child. For this reason, even in our old Serbian tradition, at weddings everyone is given a beautiful sprig of fresh rosemary to wear, in remembrance of this legend.
But you see, my beloved, today is also a great test of our faith. We rejoice exceedingly—we sing Roždestvo Tvoje, Hriste Bože naš (Your Nativity, O Christ our God)—and suddenly, in the midst of the purity of Christ’s birth, there is blood, redness everywhere, covering the face of the earth because of these tragic killings. And we ask, “Lord, how can this be?” And then we come to understand: the Lord does not tempt us, but He does test us—and He tests our faith. These very contrasts are a test for us. Will we pass that test, or will we succumb to temptation? That depends on us and on the strength which the Lord gives us, so that we may carry the cross appointed to each and every one of us.
And so you see, my beloved, on this day the world has changed forever because of the birth of Christ. He who is the Author of time and history enters into time and history as a helpless Child, entrusting Himself completely to the care of His Mother. Here we see the most perfect example of the first of the four forms of love spoken of in Orthodoxy, known in Greek as Στοργή (storgē)—tender, nurturing love. This is the love of a mother for her child: unconditional, unrepayable, simply existing. And yet, this love exists within every woman. Whether a woman gives birth or not, she is a mother.
And today, this holy monastery receives a mother in the person of Mother Paraskeva, who comes to serve as abbess of this monastery. Thus, that tender love—so clearly visible in every icon of the Mother of God and her Child—is made manifest before our very eyes. Truly, today is the day that the Lord has made, that we may rejoice and be exceedingly glad in it.
Time itself, my beloved, even in this contemporary world in which we live, with its confused politics, is still measured by the birth of Christ. There is BC—Before Christ—and Anno Domini—the Year of the Lord. He is the Author of time, and no one else, even though we now call it the CE (Common Era). Who ushered in this new era? Christ! Christ Himself!
Why, then, do we place blinders over our eyes? Why can we not see the obvious? For today Christ is born, and the world can never be the same. Glory to God in the highest, and may the earth truly be filled with peace from above. May peace dwell among all people of good will. Amen.
God bless you once again, and from the bottom of my heart: God’s peace—Christ is born! Indeed, He is born!”
After the faithful partook of the Holy and Life-giving Mysteries of Christ and the prayers of thanksgiving were offered, His Grace Bishop Irinej of Washington–New York and Eastern America bestowed upon Mother Paraskeva the insignia of the abbess—the pectoral cross and the pastoral staff.
After those present, three times and with great spiritual joy, confirmed her ascension to the throne of abbess of the Monastery of New Marcha with the acclamation: “Áxiα! Dostojna! She is Worthy!”, His Grace led her to the throne of leadership of this sacred monastic community, offering prayers to the Lord on her behalf and delivering to the newly appointed abbess the following spiritual exhortation:
“Receive this staff, and by it, while establishing, govern your flock; for concerning it you must give an answer to our God on the Day of Judgment. In the Lord Jesus Christ, beloved and dear child in the Spirit, and now already Abbess Paraskeva: listen attentively to the voice of Our humility by which We instruct you. By the grace of the All-Holy and Life-giving Spirit, through Our lowliness, you have been placed in spiritual leadership in this holy community—the New Marcha Monastery of the Synaxis of the Holy Archangel Gabriel—as abbess, in order to shepherd the rational sheep of Christ’s flock, which He acquired with His most precious Blood. We deliver to you this staff as a sign of spiritual governance; and in receiving it from my unworthy hand, consider that you receive it from the right hand of God Himself, who invisibly bestows it upon you through Our humility. And you, guide the flock entrusted to you according to the command of the Chief Shepherd and Lord Christ the Savior, with all diligence and care, turning neither to the right nor to the left, but walking the middle path which is called the Royal Way. Lead them from the perishable to the imperishable, from earthly things to heavenly—just as Moses, when he received the staff from the Lord God, led the people of Israel out of Egyptian bondage into the Promised Land. And may love always abide among you, and for its sake may God always be with you. Together, I exhort you all to raise fervent supplications to the All-merciful God for the peace of the whole world, for the well-being of the holy Churches of God, for many years and good health of our Orthodox people, and for all Orthodox Christianity. And I fatherly ask that you not forget our humility in your unceasing prayers, so that, praying for one another, we may all receive the inheritance of eternal life from Christ the Lord, by whose divine right hand may you be protected and blessed, now and ever and unto the ages. Amen.”
Receiving into her hands the abbess’ staff and the obedience of spiritual care over the New Marcha Monastery, Mother Paraskeva delivered the following address:
“Your Grace,
Most Venerable and Very Reverend Fathers, Venerable Mothers and Sisters, dear Brothers and Sisters,
Christ is Born!
First of all, I offer thanksgiving to the Living God—the Father, the Son, and the Holy Spirit—who arranges all things according to His most wise will, who strengthens what is weak and makes what is frail capable of accomplishing the work entrusted to it. Nothing in the life of the Church, and especially in monastic life, happens by chance. Therefore, with the fear of God and trembling of heart, yet also with hope in His Providence, I accept this new obedience, conscious that the Lord, by His own Hand and by ways incomprehensible to me, has led me from afar, even to this blessed land of America, in order to serve Him and His holy Church.
With deep gratitude and reverence I remember the ever-memorable Metropolitan of Montenegro and the Littoral, Amfilohije, and his successor, His Eminence Metropolitan Joanikije, under whose omophorion I received the monastic tonsure, learned the first steps of monastic life, and grew spiritually. From them I learned that monasticism is a continual ascetic struggle—a struggle of obedience, humility, prayer, and bearing of the Cross; but also a struggle of joy in the Lord. What I received from them—love for the Church, zeal for the truth, patience in trials, and hope in the Resurrection—I carry with me as my most precious pledge and as the measure by which I desire to live and to serve.
I owe special gratitude to His Grace Bishop Irinej, who has shown me his trust and given me his blessing to assume the governance of this holy habitation. I experience this blessing not only as an honor, but above all as a Cross, and at the same time as a call to a more complete surrender to God and His will. I ask Your Grace to remember me in your prayers, that I may carry out this obedience, not by my own strength, but by the mercy of God.
It is no coincidence that I receive this obedience during the days of the Feast of the Nativity, when the Church celebrates the great and ineffable mystery of the Incarnation of God the Logos. The Son of God becomes Man, so that man might become a participant in divine life. In the humility of the cave of Bethlehem the measure of God’s love is revealed—a love that does not impose itself by force, but is given in silence and meekness. This mystery is also the measure of every monastic struggle: to descend, to diminish oneself, to serve, so that Christ may be born within us. Only if He is at the center of our life will our labor have meaning and bear fruit.
Monastic life, according to the words of the holy fathers, is a constant standing before God and a witness to the Kingdom of Heaven already here and now. In a foreign land, far from our homeland, this struggle acquires a particular dimension: that the monastery be not only a place of quiet prayer, but also a spiritual hearth around which the people gather. Our holy places in the Diaspora are called to be places of assembly, consolation, and remembrance—places in which we cultivate and pass on our authentic ecclesial tradition, the beautiful tradition of Saint Sava, our language and culture, not as something external and transient, but as a living expression of faith that makes us who we are.
With humility I also lift up a prayer to the Holy Archangel Gabriel, the herald of great joy and of the mystery of salvation, the protector and patron of this holy habitation. May he who announced to the Most Holy Virgin the birth of the Savior guard his monastery from every evil, multiply and strengthen the sisterhood in peace, love, and unity of mind, and teach us obedience to the will of God and the faithfulness which he himself showed in serving the Lord.
I pray to the Lord to be my Helper, Comforter, and Guide in all that lies ahead, to direct my words, thoughts, and deeds, that I may not seek my own will, but what is for the benefit of this holy habitation and for the salvation of the souls who come to it. Without Him we can do nothing; with Him even the most difficult path becomes a path of salvation.
And finally, I humbly address you, dear brothers and sisters, asking you to support this monastery and me, the unworthy servant, through your prayers, love, and understanding so that this holy habitation may be a place of prayer, peace, repentance, and spiritual strengthening for all who come to it, and a living bond with our roots in Christ and Saint Sava.
May Christ, who was born in Bethlehem, be continually born in our hearts and in the life of this holy habitation, through the prayers of the Most Holy Theotokos and the Holy Archangel Gabriel, to the glory of God, to the joy of the Church, and to the salvation of us all. Amen.”
Reader Mihail Golic
Clerk of the Eastern American Diocese
of the Serbian Orthodox Church
Увођење у трон игуманијâ манастира Нове Марче – Мати Параскеве (Милосављевић)
Свештенство и верни народ Кливленда и околине сабрали су се у четвртак, 8. јануара 2026. године, на дан када Света Православна Црква прославља Сабор Пресвете Богородице и Светог Јосифа Обручника, око свога првојерарха, Његовог Преосвештенства Епископа вашингтонско-њујоршког и источноамеричког, Господина Иринеја, у свештеној обитељи Сабора Светог Архангела Гаврила—Нове Марче, како би молитвено узнели литургијску благодарност Богу и истовремено посведочили великом и значајом догађају за Српску Православну Цркву на северноамеричком континенту—увођењу мати Параскеве (Милосављевић) у трон игуманијâ ове свете обитељи.
Његовом Преосвештенству саслуживали су свештеници Архијерејског намесништва кливлендског, међу којима су били: протојереј Милан Пајић, архијерејски намесник кливлендски, протојереј-ставрофор Драган Љ. Зарић, протонамесници Марк Ресановић и Алекса Павићевић, јеромонах Сава (Гриском), духовник манастира Нове Марче, јереји Драган Вуковић, Сретен Станојевић и Мирко Томашевић, као и ђакон Предраг Лемајић.
Молитвено су били присутни и архијерејски заменик Његовог Преосвештенства, протојереј-ставрофор Раде Мирић, као и представници помесних православних јурисдикција: протопрезвитери Александар Гарклавс и, протопрезвитер Мајкл Симерик из Саборног храма Светог ТеодосијаАмеричке Православне Цркве, као и монахиње Серафима и Сара из Православног манастира Преображења Господњег Румунског Православног Епископата у Америци у Елвуд Ситију, савезна држава Пенсилванија.
По прочитаним одељцима из Посланице Јеврејима (зачало 306: Јев. 2, 11–18) и Јеванђеља по Матеју (зачало 4: Мт. 2, 13–23), Преосвећени Владика поучио је присутне богонадахнутим речима архипастирске беседе, коју у целости преносимо у наставку:
„Христос се роди!
Најљубљенији, ово је заиста дан који створи Господ; радујмо се, дакле, и веселимо се у њему (Пс. 117, 24). Усред наше велике радости—јер се Христос роди, Бог постаде човек, савршени Богочовек, Исус Христос, ради нас и ради нашега спасења—радост сусреће радост.
Ипак, управо на овај дан, на други дан празника Рођења Христовог, сусрећемо се са смрћу—страшном, ужасавајућом смрћу. Један цар жели да уништи новорођеног Цара. Ирод издаје наредбу да се у Витлејему побију сва мушка деца од две године и млађа, јер му мудраци не хтедоше открити где се родио овај нови Цар—Онај који је дошао да влада не само овим светом, него и животом који следи када овај свет прође.
И тако, како чујемо, оно што су пророци говорили заиста се испунило. С једне стране, велики пророк Исаија, који је седам стотина година пре Христовог рођења објавио: „Ето, девојка ће зачети и родиће Сина, и наденуће Му име Емануил“—С нама Бог (Ис. 7, 14). А потом долазе и страшне речи пророка Јеремије, који говори о великом плачу и ридању у Рами, где деце више нема; Рахиља, мајка, не може да се утеши, јер деце њене нема више (Јер. 31, 15). И затим се сећамо речи пророка Осије: „Из Мисира дозвах Сина Свога“ (Ос. 11, 1), и да ће се Он назвати Назарећанин. Тако Пресвета Дјева, заједно са Јосифом—опоменут у сну—побеже из Витлејема Јудејског у Египат, да спасе живот Богомладенца Христа.
Постоје и два дивна предања која се везују за ово бекство у Египат. Једно говори о томе како се Марија питала како ће прећи пустињу—како ће путовати са Дететом, тек што је родила. Тада јој приђе један човек и понуди јој свога магарца. „Узми га“, рече он. „Ја сам лопов. Цео живот сам крао, па и овог магарца сам украо. Али морам да се искупим за оно што сам чинио. Теби је потребан—узми га.“ По том предању, Марија га погледа и рече: „Мој Син ће те се сетити када дође твоје време.“ И зар није он био онај благоразумни разбојник на Крсту који је рекао: „Сети ме се, Господе, када дођеш у Царство Своје“ (Лк. 23, 42)?
Друго предање говори да је, како је ноћ у египатској пустињи бивала све дужа и хладнија, Марија тражила место заклона за Своје Дете. Нашла је одмор под једним великим жбуном рузмарина. Навикли смо да рузмарин видимо у малим саксијама, али у земљама у којима је константно топло он израста у заиста велики и снажан жбун. Под њим је Пресвета заспала са Својим Дететом. А када се ујутру пробудила, жбун рузмарина беше испуњен небеским миомиром, и гле—на њему су се појавили мали плави цветови. Плава боја—боја Пресвете Богородице у нашој Цркви; плава боја—боја човечанства; а мирис—мирис мајчинске љубави према Детету. Зато и у нашем старом српском обичају, на свадбама сви добијају лепу гранчицу свежег рузмарина да је носе, у спомен на ово предање.
Али, видите, најљубљенији, данас је и велики испит наше вере. Ми се силно радујемо—певамо „Рождество Твоје, Христе Боже наш“—и одједном, усред чистоте Христовог рођења, појављује се крв, црвенило свуда, крв која прекрива лице земље због трагичних убистава. И питамо: „Господе, како је ово могуће?“ Тада схватамо да нас Господ не куша, али нас испитује—и то, испитује нашу веру. Управо ови контрасти су испит за нас. Хоћемо ли га положити, или ћемо подлећи искушењу? То зависи од нас и од снаге коју нам Господ даје, да бисмо могли да носимо крст који је свакоме од нас додељен.
И тако, видите, најљубљенији, на овај дан свет је заувек промењен рођењем Христовим. Онај који је Творац времена и историје улази у време и историју као беспомоћно Дете, предајући Себе у потпуности на бригу Својој Мајци. Управо у томе видимо најсавршенији пример првог од четири облика љубави о којима говори Православље, на грчком названог στοργή (сторги)—нежне, материнске љубави. То је љубав мајке према детету: безусловна, ненаплатива, која једноставно постоји. Ипак, та љубав постоји у свакој жени. Било да жена роди или не, она је мајка.
И данас ова света обитељ прима мајку у личности мати Параскеве, која долази да служи као игуманија овог манастира. Тако се та нежна љубав—јасно видљива на свакој икони Пресвете Богородице и Богомладенца—пројављује пред нашим очима. Заиста, данас је дан који створи Господ, да се радујемо и да се веома веселимо у њему.
И сâмо време, возљубљени моји, чак и у овом савременом свету у коме живимо, са његовом политиком, и даље се мери Христовим рођењем. Постоји „пре Христа“ и Anno Domini—година Господња, односно „после Христа“. Он је Творац времена, и нико други, ма како ми то данас називали „новом ером“. Ко је увео ту нову еру? Христос! Сâм Христос!
Зашто, онда, стављамо повез преко својих очију? Зашто не видимо оно што је очигледно? Јер данас се Христос родио, и свет више никада не може бити исти. Слава Богу на висини, и нека се земља заиста испуни небеским миром. Нека мир обитава међу свим људима добре воље. Амин.
Бог вас благословио још једном, и од свег срца: мир Божији—Христос се роди!
Ваистину се роди!“
Након причешћа Светим и Животворним Тајнама Христовим и произнесених благодарствених молитава, Преосвећени Владика вашингтонско-њујоршки и источноамерички Господин Иринеј предао је мати Параскеви игуманијске инсигније—напрсни крст и жезал. Пошто су присутни, трократно и са великом духовном радошћу, потврдили њено ступање на трон игуманије манастира Нове Марче уз клицање: „Ἀξια! Достојна! She is worthy!“, Преосвећени Владика увео ју је у трон старешинства ове свештене обитељи, упутивши молитвене речи Господу, а новопостављеној игуманији следећу духовну поуку:
„Πрими жезал овај, и њиме утврђујући, управљај својом паством: јер за њу треба да даш одговор нашем Богу на дан Суда. У Господу Исусу Христу љубазно у Духу чедо, а сада већ игуманијо Параскево: слушај пажљиво глас Наше смерности којим те поучавамo. Благодаћу Свесветога и Животворнога Духа кроз нашу смиреност уведена си на духовно старешинство у овој светој обитељи, манастира Нове Марче, Сабора Светога Архангела Гаврила за игуманију, да напасаш разумне овце Христове пастве које је Он стекао Својом најдрагоценијом Крвљу. Предајемо ти овај жезал као знак духовног упављања: прихватајући га из Наше нечисте руке сматрај да га добијеш из деснице Самога Бога Који ти га невидљиво предаје преко Наше смерности. А, ти, поверену ти паству руководи по заповести Архипастира и Господа Христа Спаситеља са сваком усрдношћу и старањем, не скрећући десно или лево, већ идући средњим путем који се назива Царски. Преводи их од трулежних у нетрулежне, од земаљских у небеске: као што Мојсије када доби жезал од Господа Бога, преведе народ Израиљски из египатског ропства у Обећану земљу. И нека љубав увек пребива у вама, и нека Бог ради ње увек буде са вама. Све вас заједно саветујемо да усрдне молбе узносите свемилостивом Богу за мир свега света, за благостање светих Божјих Цркава, за много година и здравље православног рода нашег и за све православно хришћанство. И очински молимо да и Нашу смерност не заборавите у вашим непрестаним молитвама, да молећи се једни за друге сви добијемо наслеђе вечног живота од Христа Господа, чијом Божанском десницом да будете заштићени и благословени од сада и до века. Амин.“
Прихватајући у своје руке игуманијски жезал и послушање духовног старања над манастиром Нова Марча, мати Параскева изговорила је своје приступно слово:
„Ваше Преосвештенство,
Преподобњејши и пречасни оци, преподобне матере и сестре, драга браћо и сестре,
Христос се роди!
Пре свега узносим благодарење Живоме Богу, Оцу и Сину и Светоме Духу, Који све устројава по Својој премудрој вољи и Који оно што је немоћно укрепљује, а оно што је слабо чини способним за дело које му је поверено. Ништа у животу Цркве, а нарочито у животу монашком, не бива случајно. И зато са страхом Божјим и трепетом срца, али и са надом у Његову Промисао, примам ово ново послушање, свесна да ме је Господ Својом руком, мени неразумљивим путевима, довео из далека, чак до ове благословене земље Америке, да бих служила Њему и Његовој светој Цркви.
Са дубоком благодарношћу и поштовањем помињем блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског Амфилохија и његовог прејемника Његово Високопреосвештенство Митрополита Јоаникија, под чијим сам омофорима примила монашки постриг, учила прве кораке монашког живота и духовно стасавала. Од њих сам учила да је монаштво непрестани подвиг–подвиг послушања, смирења, молитве и ношења крста, али и подвиг радости у Господу. Оно што сам од њих примила–љубав према Цркви, ревност за истину, трпљење у искушењима и наду у Васкрсење–носим са собом као најдрагоценији залог и као меру по којој желим да живим и служим.
Посебну благодарност дугујем Његовом Преосвештенству Епископу Иринеју, који ми је указао поверење и дао благослов да преузмем управу ове свете обитељи. Тај благослов доживљавам не само као част, већ, пре свега, као крст, али и као позив на потпуније предавање Богу и Његовој вољи. Молим Ваше Преосвештенство да ме имате у својим молитвама, како бих ово послушање изнела не по својој снази, него по милости Божјој.
Није случајно што ово послушање примам у данима празника Божића, када Црква слави велику и неисказиву тајну очовечења Бога Логоса. Син Божији постаје Човек, да би човек постао учесник божанског живота. У смирењу витлејемске пећине открива се мера Божје љубави, која се не намеће силом, него се дарује у тишини и кротости. Та тајна је и мера сваког монашког подвига: сићи, умањити се, служити, да би се у нама родио Христос. Само ако Он буде у средишту нашег живота, наш труд ће имати смисла и плод.
Монашки живот је, по речима светих отаца, стално стајање пред Богом и сведочење Царства небеског већ овде и сада. У туђини, далеко од завичаја, тај подвиг добија и једну посебну димензију: да манастир буде не само место тихе молитве, него и духовно огњиште око кога се народ окупља. Наше светиње у расејању позване су да буду места сабрања, утехе и памћења–да у њима негујемо и преносимо наше аутентично црквено предање, дивне светосавске обичаје, језик и културу, не као нешто спољашње и пролазно, него као живи израз вере који нас чини оним што јесмо.
Смирено узносим и молитву Светом Архангелу Гаврилу, благовеснику велике радости и тајне спасења, заштитнику и покровитељу ове свете обитељи. Нека он, који је Пресветој Дјеви благовестио рођење Спаситеља, чува свој манастир од сваког зла, умножи и укрепи сестринство у миру, љубави и једномислију и учи нас послушности вољи Божјој и верности, какву је он сâм показао у служењу Господу.
Молим се Господу да ми буде Помоћник, Утешитељ и Руководитељ у свему што предстоји, да управља мојим речима, мислима и делима, да не тражим своје, него оно што је на корист овој светој обитељи и спасењу душа које јој приступају. Без Њега не можемо чинити ништа; са Њим и најтежи пут постаје пут спасења.
И на крају, смирено се обраћам вама, драга браћо и сестре, молећи вас да будете на помоћи овом манастиру и мени као недостојној слушкињи. Помажите молитвом, љубављу и разумевањем, да би ова света обитељ била место молитве, мира, покајања и духовног укрепљења за све који јој долазе, и жива веза са нашим коренима у Христу и Светоме Сави.
Нека се Христос, Који се родио у Витлејему, непрестано рађа у срцима нашим и у животу ове свете обитељи, молитвама Пресвете Богородице и Светог Архангела Гаврила, на славу Божју, на радост Цркве и на спасење свих нас. Амин.“
Чтец Михаил Голић
Слушбеник Епархије источноамеричке
Српске Православне Цркве
|  |
| |||||||||||
