“Martha, Martha, you are worried and troubled about many things. But one thing is needed, and Mary has chosen that good part, which will not be taken away from her” (Luke 10: 41,42)

Dear brothers and sisters,

Thus says the Lord Christ to Martha who was greatly worried about how she would offer her hospitality to the Lord. She even addresses our Savior reproachingly - why her sister will not help her. Hospitality has been a great virtue since ancient times, as the Lord has stressed on many occasions. And Martha has probably listened to Christ's preaching about this virtue and it is for this reason that she puts such effort in offering Him her warmest hospitality. She wanted to fulfill the Savior's words in her deeds. It shouldn't go without mentioning that, there with Jesus, were also His Disciples. To Martha's reproachful words, our Savior replies what is more beneficial for us. What is that “good part” which will not be taken from Mary? Yes, it is important to feed the body but it is more important to feed the soul. It is as if Christ was saying: I did not come, nor did My Disciples come, to fill your stomachs, for I fed five thousand with five bread and two fish. I came, first of all, to feed man's soul which is in need of a completely different food. This food which you are preparing, anyone can prepare. But this food which Mary is asking of Me, no one else can give her. For My words are the words of life. On the other hand, I will give her and you another food, My body, and another drink, My blood, from which you shall never go hungry nor thirsty.

Practicing hospitality has its value only until that moment it takes us away from the Lord. Let us remember those that are fed in the desert. People forget about eating and yet they don't go hungry. They don't complain to Christ, or the Apostles, that they haven't anything to eat, since their souls are already fed with the eternal bread, His life-creating words. Christ, therefore, does not forbid hospitality, but the concern one puts in serving and being filled with more and more foods. It is as if Christ wants to say: Martha, you and the others need only one kind of food: the daily bread. I am that bread. The food which you prepare is only for today or for a few days. While Mary seeks from Me the food which is eternal. Yes, hospitality is good and it should be nurtured. But listen to My words and live by them and believe Me you will have less need for transcient food. With these words our Savior gave a message also to the Apostles, who will on another occasion say through the Apostle Peter: “Lord, to whom shall we go? You have the words of eternal life” (John 6:68).

Beloved brothers and sisters,

Holy Scripture is filled with examples of how people had a longing to be fed with God's words. We mention the Prophet Samuel. He was a child when the Lord appeared to him. He did not doubt this but had a firm faith, saying: “Speak, for Your servant hears” (1 Samuel 3:10). The words of God are sweeter than honey (Ezekiel 3:1-3); at times  they can even be as a “joke” as was the case with the holy Prophet Jeremiah (Jer. 20:7-9), but the holy people of God fulfilled them.

But now we look at the other Mary, the Most Holy Theotokos, who had completely surrendered herself listening to the words of God and His holy will, saying to Archangel Gabriel: “Behold the maidservant of the Lord! Let it be to me according to Your word” (Luke 1:38). And she gathered all of this into one beautiful song of thanksgiving to the Lord: “My soul magnifies the Lord...” (Luke 1:46-55). Her entire earthly life was in giving to God. No one, with the exception of Her Son, fulfilled the will of God as she did. For this reason does she remain for all future generations an example above all examples.

The Holy Apostles listened to the word of God and were obedient to His will as well. No where in the New Testament will we find the Apostles questioning why they go here or there, why are they preaching in this region and not that one, rather, they were committed to the grace of God (Acts 14:26). And Christians throughout the centuries have done the same. They not only listened to the words of Christ but they taught their children as well, for instance St. Sophia taught her three daughters, St. Julitta her son Cyriac, St. Bassa his three sons, so that they gave even their lives for Him. Others have given their children to God from a very young age, as did the parents of St. Euthymius the Great.

And what is it with us Christians today? Do we listen to God's word or do we prefer more to be guests or having guests? Can we at least listen to God's word if not live by it  (fulfill it) as well? However, let us not forget that the Lord said: “Blessed are not those who hear but those who fulfill.” I am afraid that we have time for everything else but our souls and the souls of our children. Parents today worry more about the material state of their children rather than the spiritual. But how could they worry about the soul of their chidlren when they don't worry about their own soul? A few days ago a priest complained to me that parents wish to enroll their children in folklore without the obligation of having to attend Church Shool classes. This is not the only case with us. I believe that those parents know nothing of their faith. And even if they know something, that faith is passive or, better yet, it is dead (James 2:26). Neither parents nor their children, not even God's Church, has any use from such a faith.

It is said of the Roman emperor Titus that he had a goat that went everywhere freely. But that no one might steal or injure the goat, the emperor hung a golden plate around its neck on which was written: Do not touch me, I am the emperor's! Let us not forget, our souls and the souls of our children belong to the Heavenly King! The hands of iniquity must not touch them. Our souls are intended for God's Kingdom. We have been bought with a price, the blood of the precious and blameless lamb (1 Cor. 6:20; 1 Peter 1:18-20).

Let us feed our souls with the eternal Gospel. And not only our souls but the souls of our neighbors and we will never regret it. God will help us in our work, according to the words of St. Nikodim of Serbia, the protector of this holy dwelling: “The all-powerful God, who knows our weaknesses, will give us spiritual strength, if we first show our effort.”

We pray to our Lord and His All Holy Mother, whose Falling Asleep we are celebrating, the Holy Father Nikodim as well as today's saints: St. Irenaeus of Lyons, the holy Martyr Lupus and all the Saints, that He open our hearts (Acts 16:14), that we be attentive to His words, now and ever and unto the ages of ages. AMEN!
“Марто, Марто, бринеш се и узнемираваш за много, само је једно потребно. Али је Марија добри дио изабрала који јој се неће одузети“ (Лк 10,41-42).

Драга браћо и сестре,

Тако рече Господ Христос Марти која се много бринула како ће Га угостити. Она се чак прекорно обраћа Спаситељу што њена сестра неће да јој помогне. Гостољубље је од давнина велика врлина, како је то Господ много пута наглашавао. И вероватно да је Марта слушала беседу Христову о овој врлини, па се зато и трудила да га што боље угости. Хтела је да Спаситељеве речи испуни на делу. Не треба искључити да су ту са Исусом били и Његови ученици. На Мартине прекорне речи, Спаситељ одговара шта је корисније за нас. Који је то добри део који се неће узети од Марије? Јесте, потребно је нахранити тело, али је још потребније нахранити душу. Као да је Христос хтео рећи: Ја нисам дошао, нити пак моји ученици, да напунимо свој стомак, јер ја сам нахранио са пет хлебова и две рибе пет хиљада људи. Ја сам дошао, пре свега, да нахраним душу човекову, која потребује сасвим другу храну. Ту храну који ти спремаш може свако спремити. А ову храну коју Марија иште од мене, нико је други не може дати. Јер речи су моје речи живота. С друге стране, ја ћу Теби и њој дати другу храну, тело моје, и друго пиће, крв моју, од које никада нећете огладнети нити ожеднети.

Иначе, практиковати гостољубље има своју вредност све до оног тренутка док нас оно не одвлачи од Господа. Присетимо се нахрањења у пустињи. Народ је заборавио и на јело; није осећао глад. Није се жалио Христу, нити пак Апостолима, да немају шта да једу, јер су већ душу били нахранили вечним хлебом Његовим животворним речима. Христос, дакле, не забрањује гостољубље, него брига да се са што више јела угостимо или заситимо. Као да Христос хоће да каже: Марто, теби и другима треба само једна врста хране: хлеб насушни. А то сам Ја. Храну коју ти спремаш, само је за данас или неколико дана. А Марија тражи од мене храну која је вечна. Јесте, добро је гостољубље, и треба га неговати. Али саслушај речи моје, и извршуј их, и веруј ми, мање ћеш имати потребе за пролазном храном. Овим речима Спаситељ је дао поуку и Апостолима, који ће другом приликом рећи кроз уста Апостола Петра: „Господе, коме ћемо отићи? Ти имаш ријечи живота вјечнога“ (Јн. 6,68).

Возљубљена браћо и сестре,

Св. Писмо је препуно примера како су људи жудели да се насите речима Божијим. Поменимо Пророка Самуила. Он био је дете кад му се Господ јавио. У то није посумњао, него је тврдо веровао, рекавши: „Говори Господе, чује слуга твој“ (1 Сам. 3,10). Речи Божије слађе су од меда (Језек. 3,13), али су понекад и на подсмех, као Св. Пророку Јеремији (Јер. 20, 7-9), но Св. Божији људи су их испуњавали.

А сад погледајте на другу Марију, Пресвету Богородицу, која је у потпуности била предана слушању речи Божије и Његовој светој вољи, рекавши архангелу Гаврилу: „Ево слушкиње Господње – нека ми буде по речи Твојој“ (Лк. 1,38). И све то сабрала је у предивну песму хвале и благодарности Богу: „Велича душа моја Господа....“ (Лк. 1, 46-55). Цео њен земаљски живот био је у даривању Богу. Нико као она на земљи, сем Њеног Сина, није испунио вољу Божију. Зато је остала свим потоњим поколењима пример над примерима.

Св. Апостоли су, такође, слушали реч Божију, и покоравали се вољи Његовој. Нигде у Новом Завету нећемо наћи да се Апостоли питају зашто иду овде или онде, зашто проповедају Јеванђеље у овим крајевима, а не у оним, него су били предани благодати Божијој (Дела 14,26). И хришћани кроз векове чинили су тако. Не само да су они слушали речи Христове, него су и своју децу учили, као напр. Св. Софија своје три кћерке, Св. Јулита свога сина Кирика, Св. Васса своја три сина, да су и своје животе положили за Њега. Други су посветили Богу своју децу од најранијег детињства, као што су то учинили родитељи Св. Јефтимија Великог.

А шта је са нама данашњим хришћанима? Да ли ми слушамо реч Божију, или више волимо да се угостимо или да друге гостимо? Да ли барем можемо да саслушамо реч Божију ако не и да послушамо (испунимо)? Међутим, не заборавимо да је Господ рекао: „Нису блажени они који слушају него који испуне.“ Плашим се да за све више имамо времена него за своју душу и душе наше деце. Савремени родитељи више се брину о материјалном стању деце него ли о духовном. А како ће се бринути за душу деце кад се не брину за своју душу? Неки дан ми се један свештеник пожали да родитељи желе да учлане своју децу у фолклор, али не и да имају обавезну веронауку. Није то једини случај код нас. Не верујем да ти родитељи уопште ишта знају о својој вери. Па иако знају, та је вера пасивна или боље рећи мртва (Јак. 2,26). Од такве вере немају користи ни родитељи, ни деца, а ни Црква Божија.

Прича се за римског цара Тита да је имао једно јаре које је свуда слободно ишло. Али да га нико не би украо или позледио, цар му је обесио златну плочицу о врату, на којој је писало: Не дирај ме, ја сам царево! Не заборавимо, душе наше и наше деце припадају небеском цару. Њих не сме да додирне безакона рука. Наше душе су намењене за Царство Божије. Купљени смо скупо, крвљу пречистог и безазленог Јагњета (1 Кор. 6,20; 1 Петр. 1,18-20).

Нахранимо наше душе вечним Јеванђељем. И не само наше него и наших ближњих, и никада се нећемо кајати. У нашем послу помоћи ће нам Бог, по речима Св. Никодима Српског, заштитника ове св. обитељи: „Свемогући Бог, који зна немоћ нашу, даће моћ духовну, но ако ми прво труд покажемо.“

Помолимо се Господу нашем и Његовој Пресветој Мајци, чије Успење славимо, Св. Оцу Никодиму, као и данашњим светима: Св. Иринеју Лионском, Св. Мученику Лупу, и свима светима, да отвори срце наше (Дела 16,14), да пазимо на речи Његове, сада и увек и у векове векова. АМИН!


Serbian Orthodox Diocese of Eastern America
65 Overlook Circle
New Rochelle, NY 10804